тако да се од дивљачи најчешће могу срести зечеви, фазани и лисице, који су и најчешћа мета ловаца из Врдила и околних села. Крупнијих примерака дивљачи са сталним стаништем у овом селу готово да нема, једино понека срна или дивља свиња прође врдилским атарима ако их гоне ловачки пси.

Међутим, пре неколико дана сеоски домаћин Рако Терзић је приметио да касно увече или раном зором код његових младих крмача долази повелики дивљи вепар. Вест је брзо стигла до Милисава Ђуђића, искусног врдилског ловца који је решио да са сином Срђаном и комшијом Ненадом Радунковићем направи заседу и укусним кременадлама од дивљег вепра напуни замрзивач за зиму. Ето ненаданог свињокоља, закључио је Милисав и са младим колегама у цик зоре заузео положај код Раковог обора.

Ујутру се млади капиталац појавио на ,,на старом месту“ али је, опазивши непланирано друштво, брзо утекао у оближњи шумарак. Ипак није одолео младалачким страстима и чим је пала ноћ поново се вратио ка обору да настави љубав с Раковим назимицама. Направио је кобну грешку.

На нишан га је узео Милисав, најстарији из групе ловаца, севнула је његова убојита бокерица и дивљи ветар је смртно страдао од једног метка. Врдилски ловци и комшије два дана су се гостили укусним месом од дивље свиње тешке близу 90 килограма, препричавајући уз добар залогај овај и многе друге ловачке догађаје. Општи је закључак да је одстрељени вепар платио данак неопрезности за који је тек започета љубав највећи кривац.

,,Дивље свиње су животиње с јако истанчаним чулима и није их лако устрелити. Међутим у време парења - од новембра до почетка фебруара - попусти им концентрација, па чак и осећај за страх и околину, нарочито младим вепровима и онда чешће страдају. Ту цену главом је платио и овај врдилски капиталац“, каже чувени краљевачки ловац Радоица Радовановић.

ГЗС/Миланко Даниловић