организовала је у четвртак, 15. новембра у Сали Скупштине Града у Чачку. На почетку програма игроказом „У част Вуку” представили су се ученици ОШ „Вук Караџић”: Андрија Пантовић, Павле Томићевић, Невена Бошњаковић и Вукашин Миловановић. Они су, уз помоћ учитељице Јасминке Марић Глишовић, својим говором и костимима дочарали период у коме је Вук Караџић делао. Књижевник Меша Селимовић је о Вуковом језику рекао да „природан као дисање, он је искуство, а емпирија признаје само виђено и доживљено, само конкретност”. Из овог угла и угла који је базиран на научном проучавању Караџићевог опуса говорио је проф. др Бошко Сувајџић и модератор предавања Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник Школске управе у Чачку.
Професор Сувајџић је управник Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима на Филолошком факултету у Београду и председник Управног одбора Вукове задужбине. Бошко Сувајџић је објавио више научних монографија, антологија, студија, расправа и приказа у домаћој и страној стручној периодици. За књигу „Иларион Руварац и народна књижевност” добио је награду Вукове задужбине за науку у 2007. години, а 2010. године за књигу „Певач и традиција” награду „Миле Недељковић”. Добитник је награде „Златни беочуг” за трајни допринос култури Београда (2016). Такође, носилац је признања „Миодраг Ђукић” (2016) и многих других признања.
„Књига о Вуку” настала је поводом јубилеја – 200 година Српског рјечника. Данијела Ковачевић Микић је на почетку разговора истакла: „Ако се изузме податак о томе да су старе цивлизације речнике имале и пре нове ере, познато је да од 15. века у Европи постоје билингвални речници, а да се појава првих једнојезичних речника везује управо за време настајања националних књижевних језика, и то највише 17. и 18. век. Вуков Српски рјечник из 1818. године је према мишљењу научног прегаоца Павла Ивића преломна књига наше националне културе, а делује као да још увек нисмо свесни овог не само лексикографског подухвата”. Професор Сувајџић се надовезао и казао „у речима станује дух народа и Вук је морао да има знање и помоћ најзначајнијих људи тога доба, а Српски рјечник из 1818. године је темељ, можда и врхунац Вукове реформе”. Данијела Ковачевић Микић је додала да насловима поглавља „Kњиге о Вуку”: Пледоаје: за и за Вука; Српска народна поезија у свету – свет у српској народној поезији; Вук и предвуковски записи; Вукова Пјеснарица као канон, Обликовање немуштог – Српски рјечник (1818) у Вуковој Преписци; Вук и Руси; Вук и Французи; Срби сви и свуда; Вук и 1847; Вукови певачи у Вуковој Преписци; Вук и Његош; Андрић о Вуку и Уместо поговора: чарање речима, јасно да је реч о књизи коју би требало да има свака школа и сваки наставник српског језика и књижевности. „Смисао речника је да очовечује свет, Рјечник не би требало да гледамо као експонат, већ као азбучни роман, термин који је употребио Миро Вуксановић, а који одлично објашњава његову функцију, а ова књига можда може бити подршка у томе”, рекао је проф. др Бошко Сувајџић.
Током програма било је речи и о томе колико и да ли довољно знамо о првим Вуковим научним корацима у Бечу и да ли недовољно познавање и исполитизован став према проскрибованом Вуковом чланку „Срби сви и свуда” можда чине извориште неразумевања Вукове реформе. Професор Сувајџић је у публикацији „Књига о Вуку” изнео и шта су неистомишљеници тога доба мислили о Вуку и Српском рјечнику, али и сви они који и данас говоре о Вуку, бране га или осујећују. „Мислилм да Вуку није потребно ни за ни против, мислим да је то много више нама потребно, наравно да Вук није у свему могао бити у праву, и верујем да би он данас изменио нешто од свог делања, јер је то био човек жељан да учи, модеран, а не конзервативан. Док год говоримо и за и протв Вука, ми на неки начин чувамо језик и обогаћујемо га, јер промишљати о језику значи живети језик, а док живи један језик живи и његов народ”, између осталог казао је проф. др Бошко Сувајџић. На крају предавања Даниејела Квачевић Микић се осврнула и на песничко стваралаштво проф. Сувајџића потрвдивши да „језик активно живи кроз поезију”.
ГЗС
