а надалеко је познато да се најбоља препечиница, љута и мученица, како још називају шљивовицу, прави у Шумадији, преноси РИНА.

У чачанским селима нема куће која не поседује "веселу машину", а бројни домаћини су баш од производње домаће ракије направили успешан бизнис. Један од њих је и Цане Минић из Доње Трепче чије ракије су већ годинама уназад овенчане златним медаљама широм Србије.

Фото: РИНА

"Добра шљивовица не може да буде ако нема добре шљиве, а то је управо црвена округла ранка, а затим маџарке које нажалост све мање има. Не заостају ни чачанска лепотица и родна. Добро се зна да се у казан не ставља плод који се не би и појео. Онај који је укусан, сочан и пун треба да се стави и у кацу", казао је за РИНУ Цане Минић, дугогодишњи произвођач ракија.

Да би ракија била добра плодови би требало би да остану на грани што је дуже могуће, да добро сазру јер се на тај начин добија највећи проценат шећера. Након брања, шљива се одлаже у посебне судове или каце и оставља се у њима док се не заврши процес врења. Током ова два процеса потребно је разликовати два стадијума, када је шљива зрела за брање и када је зрела за припрему кома.

"Ракија од шљива се прави након што се заврши процес ферментације. Комина која се ставља у лампек мора да одлежи двадесетак дана, онда се добија мека ракија која се касније препецава и одлази на одлежавање у храстова бурад. Тиме се добија врхунска ракија. Да би производња била добра мора се улагати, па смо ми наш стари лампек већ заменили савремним који олакшава и поспешује процес", казао је врстан мајстор овог српског пића.

Цанетове ракије обишле су читав свет, купци се нижу од Чачка до Аустралије, а овај домаћин прави ракије од свих воћних врста, па чак и од купуса, али ниједна није као она направљена од српске шљиве.

Као велики љубитељи и познаваоци добрих ракија, Минићи су на свом имању међу првима направили и музеј ракије. У њему се могу пронаћи ракије од 1941. па све 2016 године.

"Посебно чувамо ту најстарију која је преживела чак и Други светски рат. Њу је сачувала моја мајка и тако је опстала до дан данас. Ракије из свих година чувају се у бурићима, а њихов укус заиста је јединствен. Наш музеј врло често посећују путници намерници, али и љубитљи љуте капљице. Врло често након дегустације кажу да ништа боље нису пили и да је српска ракија боља чак и од америчког вискија и француског коњака", каже Цане.

РИНА / ГЗС