Пред Новим Садом 



 

Пред Новим Садом
23.02.2020 11:10 | 0 коментар(а)



Чачак - „Свађамо се и љутимо један на другог, кад немамо осталог посла, али није ни чудо... Три године како смо затворени, па

не знамо шта се дешава ван нас. Било нас је у почетку око петнаест хиљада, а већ шест хиљада је последња нумера на крстачи, коју јуче пободосмо у нашем лагерском гробљу. Хиљаде су наших људи бачене у раку без опела, голи као од мајке рођени и нико им име не записа. И кад већ нерви толико ослабе и душа клоне, постане мрзовољна, тада смо готови на све, на свађу па и на тучу...”, доноси ’Политика’ у штампаном издању.

Овим редовима јереј чачански Живојин Алексић (1882 – 1936) и, с времена на време, сарадник „Политике” почиње приповест о повратку наших сужања из аустроугарског лагера у Мађарској с јесени 1918, у отаџбину где је сванула слобода. Први пут је објављена у „Прегледу цркве епархије жичке” јануара 1921. у Чачку а слова се даље нижу овако...

„Па ипак, кад је нека општа опасност, сви смо сложни, или кад је нека општа радост сви смо весели, заборавимо на увреде и један другом шапућемо на уво докле су наши дошли.

И, једнога дана, после дугог и мучног чекања разбегоше се стражари око лагера. Капија се отвори и робље се пробуди. Нађе се српски трубач, дохвати мађарску трубу и затруби збор. Поврвеше жене, деца, чиновници, сељаци и све што беше српско у ропству и већ гласно говораху међу собом: `И официри и војници мађарски напустили су нас. На све стране око нас је револуција, ми смо слободни`. Слободни, али у туђој земљи. Српска тробојка разви се високо у лагеру издугнута и наста општи метеж. Ко је могао ићи узе што може понети и изађе на капију и пође у Србију, а болесни, деца, старци остадоше чекајући да се неко и о њима побрине. 

Дуго смо путовали. Нико није знао докле су наши дошли и шта се дешава, јер је сав саобраћај услед ратних догађаја био прекинут. Чули смо само да су наши од Солуна пробили фронт, да су узели чак и Скопље, али даље ништа. По свим станицама у Мађарској види се побацано оружје и муниција а свуда пуно Срба, Руса, Пољака, Талијана и на сваком лицу читаш радост што се рат свршава.

Пред Новим Садом стаде воз. Даље се није могло јер су Немци покварили пругу. Пођосмо пешке. Ишли смо неколико сати преко дивних предела и равница и било нас је у групи око хиљаду заробљеника, жена и деце, који смо још 1915. оставили своје у Србији. Неко је заробљен чак у Албанији где је видео и страшни слом српске војске. На све стране владала је пустош, само се по стрњикама видела по нека тичурина, која је уплашена бежала испред нас. Голих, гладних, босих, избезумљених. И, наједаред... Пред нама се указау у једној пољани развијен фронт коњице. Застадосмо сви као по команди и многи полегаше по влажној земљи.

Неко рече: `Немци`.

`Наши су...наши` - викнуше други и у свима се побуди силно узбуђење.

Одредисмо двојицу да иду и виде ко је то. Одоше. Ми смо чекали јер напред нисмо смели, а сваки секунд је трајао читаву годину. Срца су нам дрхтала, а погледи наши говорили су много.

Већ видимо кад коњица застаде и она двојица стигоше, али се одмах вратише и из даљине махаху рукама и викаху:

`Наши су`...

`Који су то` ? - упитали смо их кад стигоше.

`Ама, наши, Срби`.

`Који наши`?

`Наши, браћо, од Солуна, говорили смо са њима, говоре као и ми, само им капе друкше`...

И цела она маса робља полете у сусрет ослободиоцима.

Љубисмо и коње и јунаке. Плакали смо, гледали их од милине, радости и среће. Срце нам је хтело да искочи и многе једва одвојише.

`Браћо наша лепа` - викали су деца, људи, жене и све је изгледало као један сан, али сан који повраћа крепку душу, подиже давно умрле, васкрсава.

А они, наши дични јунаци, мрачна лика и питомог погледа, гарави ратници са шлемом на глави, ћутали су, гледали у нас, миловали нас, а на лицу им се разливало задовољство, победа.

Кад они продужише ми гледасмо часак за њима, па онда сви клекосмо на колена, дигосмо своје руке к небу и душа наша шапуташе нежно молитву Богу, молитву захвалности, чисту и искрену са сузама среће помешану.

Кад уђосмо у Нови Сад на сред вароши се одмарала српска артиљерија, а звона са православне цркве оглашаваху слободу народу српскоме...”

 

ГЗС/ Г. Оташевић







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


novi sad cacak strazari voz

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 89.115.168 посета
Тренутно на сајту: 136 посетилац(a)