За мене нема смрти док ми отац не јави 



 

За мене нема смрти док ми отац не јави
25.08.2018 09:37 | 0 коментар(а)



Чачак - Велимир Ђ. Басарић, пешадијски мајор 33. класе Војне академије, погинуо је 28. октобра 1916. на Чукама (Солунски фронт) и сахрањен код цркве

у селу Скочивару, преноси Политика у штампаном издању. Одликован златном медаљом и Карађорђевом звездом са мачевима. Био је необично храбар, неустрашив официр, бравурама силно подизао морал војника. Једног дана на Солунском фронту сео је на пањ према непријатељу који је на њега испалио око 40 граната, док је он мирно пушио.
Кад су му пребацили да не треба да се излаже опасности, одговорио је: „За мене нема смрти док ми отац не јави”. Тако је и било.

Тог, октобарског јутра 1916. изјутра позвао је официре свога батаљона да им да подушје пошто ће тога дана у 11 часова погинути, јер му је то у сну јавио пок. отац Ђока. Они су се смејали и у шали пили подушје.

Ускоро, отпочела је крвава борба на Чукама. Бугари су били потиснути и баш када се борба примицала крају, Вељо је пао. Непријатељско зрно прошло му је кроз срце. Погледали су у часовник: било је тачно 11.”

Мајор је само један од 150 ученика чачанске Гимназије који су животом потковали слободу отаџбине, падајући ничице у ратовима за ослобођење и уједињење и у Првом светском. Свакоме од јунака и мученика, бар по неколико редака сећања, посветио је, кад минуше две деценије, гимназијски професор природописа Драгослав С. Митровић. Ево још неколико чемерних, али великих српских судбина гимназијалаца из Чачка.

Спомен плоча у чачанској Гимназији подигнута 1987. ђацима погинулим у ратовима за ослобођење и уједињење, фото Г. Оташевић

Владислав Петковић Дис из оближњег Заблаћа, обвезник чиновничког реда, утопио се кад је торпедована лађа којом је путовао у Француску 1917. У песми „По гробовима” Дис опева смрт јунака палих за домовину и жали што није пао са њима, али му се жеља испунила. Овако је писао: „Ја немам суза за оне младиће/ Што су остали кланцима и пољем/, Све друг до друга као једно биће,/ Ко једна жртва нараштају бољем”.

Данило, пре монаштва Добривоје Божанић, јеромонах, био је старешина манастира Светог Марка код Призрена. Кад су Бугари 1915. заузели овај храм убили су га и његово тело бацили да га дивље звери растргну и поједу.

Димитрије Ф. Ћосић, школски надзорник, резервни наредник Шестог пешадијског пука трећег позива при одступању је био јако душевно потиштен због пропасти домовине и говорио друговима: „Ја ово распеће не могу издржати”. И заиста га није издржао. Умро је у Пећи 16. новембра 1915.

Душан М. Глишић, пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије био је командант подофицирске школе и ђачке чете у Скопљу. Учествовао је и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. Убио се у Урошевцу на Косову 1915. пошто није могао са оно мало трупа којима је располагао да одбрани Скопље. Милосав Јелић у „Србијанском венцу” овако га опева: „Онда Душан висок као Рудник,/ кроз сред срца врело зрно скреса,/ Ноћ се спушта, Србија издише,/ На Косову један божур више.”
Милисав Терзић, учитељ, резервни пешадијски капетан погинуо је на положају Крива Чука као командир Прве чете Првог батаљона у Десетом пешадијском пуку, 31. августа 1916. У бој је кретао певајући, веровало се да га зрно не бије. Дан уочи смрти на растанку са једним другом рекао је да ће сутра погинути, а ако овај остане жив и у Србију се врати нека му поздрави мајку Круну, оца Филипа и потомке. На дан смрти, пре него што му је граната одрубила главу, написао је неколико опроштајних карата пријатељима и једну деци, где вели: „Драга моја децо, мени је суђено да данас погинем. Ако се икад обнови Србија, да у њој будете добри Срби. Знајте да ваш тата у последњем часу на вас мисли. Ваш тата.”

Професор Митровић забележио је: „Бедеми костију, море крви и суза, разбацане хумке знаних и незнаних јунака по свим континентима и морима на којима се борба водила, остаће вечита успомена на херојско падање и дизање нашега народа и указивати пример потомству како се живи и мре за домовину и народ, за њихову слободу, славу и величину, за свога Краља”.

И додао речи краља Александра Карађорђевића: „Југославија ће бити достојна својих славних победа ако своја поколења васпита на вечитим примерима наших националних мученика и јунака”.

На спомен плочу у чачанској Гимназији уклесано је 150 имена, уз текст: „Ђаци ове Гимназије погинули у Српско – турском, Балканском и Првом светском рату. Откривено о 150 – то годишњици Гимназије, 1987. године.”

Г. Оташевић

 













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 70.465.490 посета
Тренутно на сајту: 116 посетилац(a)