Овим речима добитница титуле за најбољу медицинску сестру у Србији Миљојка Станисављевић (63) оправдава зашто је баш она изабрана да прими уважену награду "Душица Спасић".

Иако јој радно време почиње у седам сати ујутру она у шест долази на радно место и остаје прековремено, до четири, пет сати. Како каже, никада не касни на посао.
- Своју професију волим и схватам је озбиљно. Доступна сам 24 сата уколико је то потребно. Пацијенти су ми увек на првом месту - истиче Миљојка.

Породица и колеге је одувек зову Сека те се нашалила да понекад и заборави на своје право име.
- Једном приликом пацијент је ушао у канцеларију и тражио сестру Миљојку. Требало ми је пар секунди да схватим да сам то уствари ја - признаје Сека.

Још као основац имала је жељу да постане медицинска сестра несвесна колику одговорност та улога захтева, али спремна да се са тим суочи.

- Моја најбоља школска другарица и ја сањале смо да идемо у медицинску школу и да носимо те специфичне кецеље и капице иако тада нисмо схватале шта тај посао са собом носи.

Као рођена Чачанка, Средњу медицинску школу завршила је у свом граду, међутим како није могла да пронађе посао одлази у Сплит и запошљава се у Војној болници.
- У Сплиту сам радила на свим одељењима хирургије. Хирургија је моја љубав! Мислила сам да ћу тамо одрадити приправнички стаж и вратити се у Чачак, међутим упознајем човека свог живота и остајем у Сплиту дуже време - признаје она.

Најтежи тренутак у каријери

Миљојки је, како каже, најтеже када треба да саопшти лоше вести породици нарочито кад су животи младих особа у питању. У Сплиту се суочавала са најтежим тренутком у својој каријери.

-Сећам се случаја једног дечака од 12 година који се био попео на воз при чему га је ударила струја од 12.000 волти због чега је имао озбиљне опекотине. Његово болно запомагање и јаукање као да ми је остало урезано у сећање. Нажалост дечак је после дугих мука преминуо - каже она.

Од 2000. године Миљојка ради у Чачку у болници на грудном одељењу у служби за плућне болести и туберкулозу.

- Већ 18 година радим у родном граду, а пре 12 година постала сам и главна сестра - говори она.

Поносно истиче да је добитник бројних награди и одликовања за свој рад. Некада се звање медицинске сестре ценило много више, али Миљојку то не спречава да и даље вредно и предано прати свој позив до коначног одласка у пензију.
- Радим већ 40 година као медицинска сестра и надам се да ћу ове године отићу у пензију и пустити млађе да ме замене.

Награда за најбољу медицинску сестру Србије пред сам крај каријере за њу представља врхунац и признање за марљив рад.

- Ова награда ми значи пуно и заокружује цео мој рад. То доказује да се мој труд, залагање и пожртвовање као медицинске сестре током свих ових година заиста цени.

Награда "Душице Спасић"

Награда се састоји од статуете Душице Спасић и додељује се 14 година за редом по једној медицинској сестри из КЦС и Србије.

Душица Спасић била је прва жртва вариоле вере међу медицинским радницима. Душичина пожртвованост, због које је 1972. постала жртва вируса, нису остали незапамћени.

Извор: Блиц, Александра Јовановић