као председник Одбора за геохемију, секретар Одељења за математику, физику и геонауке и члан Председништва Српске академије наука и уметности, чији је редовни члан био три пуне деценије. Иза такве друштвене и научне части стоји редак, узбудљив животопис истраживача који је открио десет нових минерала и шест варијетета, и објавио чак 331 научни рад.
Читаво његово дело описано је у библиографији „Научни опус Зорана Ј. Максимовића” (Београд – Ниш 2012), коју је приредио професор др Александар Керковић, академиков друг из гимназијских дана у Чачку.
Кад смо пре две године разговарали са академиком Максимовићем, ради једног текста за „Политику”, рекао је да у његовој научној каријери почасно место заузимају истраживања на откривању воде у пустињи Сахари, и управо је тај рад, објављен у САНУ 2011. на енглеском, иначе наведен као последњи, 331. у „Опусу”, на неки начин означио крај велике каријере.
Ево како је академик Максимовић у „Опусу” описао тај подухват...
„Најузбудљивија истраживања вршио сам у пустињи Сахаре. Наиме, једног дана 1974. године дошао је у мој кабинет декан Рударско-геолошког факултета са једним господином. То је био А. М. Ескенџи, директор Дирекције за воде Либије. Дипломирао је физичку хемију у Енглеској, а магистрирао у Каиру. Желео је да код нас уради докторат из хидрогеохемијског проучавања подземних вода у басену Куфра, на ЈИ Либије, најважнијег пројекта за народ те земље. Сложио сам се са тим предлогом и то је био велики изазов да радим у срцу Сахаре. Тако сам као гост Дирекције за воде четири године ишао у Куфру, од 15 дана до три месеца годишње да помогнем Ескенџију (Есканги) у решавању геолошких и геохемијских проблема са којима није био упознат.
На чистом сахарском песку, без имало органског слоја, расло је све што је посејано: у средини детелина алфа-алфа зелене боје, а на ободу пшеница као злато жута – наводи у једном свом раду недавно преминули академик Зоран Ј. Максимовић
Докторирао је 1978. на Београдском универзитету са одличним успехом. Објавили смо два рада на енглеском језику исте године, у којима смо обухватили сва испитивања, геолошка и геохемијска, са следећим закључцима: а) вода у басену Куфра, која је процењена на 24.000 километара кубних најважнији је извор пијаће воде у овој земљи; б) старост воде је од 20.000 година у горњем аквиферу, до 29.500 година у доњим деловима; в) изванредног је квалитета за пиће; г) нема притицања воде а ни отицања, тако да се експлоатише као рудник. С обзиром на процењене резерве ове фосилне воде, добија се нада за дуго време експлоатације у корист народа Либије.
На основу ове фосилне воде у басену Куфра изграђен је касније и највећи и најважнији пројекат у овој земљи под називом „Велика река” („Тхе Биг Ривер”). Састоји се од подземних цеви пречника четири метра са питком водом, који граде мрежу дужу од 4.000 километара. Полази од басена Куфра, близу границе са Египтом, и иде на север до Бреге, где један крак скреће ка Бенгазију а други одваја на запад, спајајући све градове до Триполија и пратећи ауто-пут Бенгази–Триполи.
За време наших испитивања већ је почело коришћење ове воде у пределу насеља Куфра. Око бушотина до 500 метара дубине изграђени су системи за наводњавање, око 90 кругова, сваки један километар у пречнику и сваки је имао по 200 хектара. У центру круга поред бушотине био је велики дизел-мотор који се напајао аутоматски из повеће цистерне, и покретао у круг велики систем (пивот) са 17 великих дуплих точкова, дужине 500 метара, који се кретао укруг и носио цеви за наводњавање, а поред њих и цев са раствореним фертилизаторима.
На чистом сахарском песку, без имало органског слоја, расло је све што је посејано. Из авиона сам видео круг у централним деловима зелене боје, са жутим ореолом. Кад смо касније ишли колима око тих кругова, видео сам да је у средини расла детелина алфа – алфа зелене боје, а на ободу је пожњевена пшеница као злато жута.
Сви усеви су успешно расли, јер је било довољно сунца, воде и хране за њих. На пример, у једном кругу су биле посејане лубенице које је стражар чувао са осматрачнице. Пошто је са нама био и директор Центра за пољопривреду, обишли смо лубенице и понели неколико. Свака је имала око 4,5 килограма и биле су веома слатке, слађе од лубеница у нашем поднебљу. Према неким проценама које сам там чуо, пољопривреда у басену Куфра могла би да храни целу Африку” – закључује академик Зоран Максимовић, у свом научном раду.
Он је, иначе, рођен у Београду али је његов отац Јован (један од 1.300 каплара) као судија дуго службовао у Чачку где је Зоран, у пролеће 1941. године, са најбољим оценама матурирао у овдашњој Гимназији. Са још око 5.000 Чачана био је, 28. септембра 1941. године, затворен у коњушници Артиљеријског пука. Затим су га Немци 1942. одвели на принудни рад у Скелу код Обреновца, а после повратка у Чачак опет је био принуђен да се крије, јер је био на списку за хапшење код љотићеваца.
Кад се рат завршио морао је најпре на одслужење војног рока, па је тек 1946. године постао бруцош на Београдском универзитету и на ПМФ-у дипломирао 1950. Две године (1954–56) на Кембриџу је спремао докторат, 1974. изабран за дописног а 1985. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Политика, Г. Оташевић