било је Ужице. У стрпљивој и тешкој борби да осигура српско-турску границу од Дрине, на падинама Златибора и Јавора до Ибра, Кнез Милош Обреновић не бира средства, али бира одане људе. Уз њихову помоћ настоји да оснује варошице, центре власти и привредног живота, али и стецишта "бегајућег народа" из Рашке области, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Око првих конака и управних зграда ничу дућани, занатске радње, механе, црква...
За зачетника варошица Чајетина, Ариље и Бајина Башта, седишта данашњих општина, више аутора хроника наводи рујанског сердара Јована Мићића (1785-1844), хајдука, устаника, власника великих поседа. У Чајетини, селу уз кириџијски и караванск пут Ужице - Кокин Брод, Мићић крај извора потока Балашице, 1817. године гради конак око кога се развија варошица.
- Када је сердар постављен за старешину кнежине Рујно - територије од 57 села на простору од Ужица до Ариља, Чајетина постаје њен административни центар. Налазила се на домаку немирне српско-турске границе, где је било потребно присуство доброг организатора, дипломате и неустрашивог јунака, а све те особине поседовао је Мићић, који ће од ње створити значајно стратегијско упориште и моћну брану од обесних турских напада из Босне и Новопазарског санџака - истиче Милисав Р. Ђенић у монографији "Чајетина које више нема".
Зазирући од хајдучке освете и тражећи безбедније место, даље од границе, али и бацајући око на плодну жупну земљу на ушћу Рзава у Моравицу, сердар Мићић се намерио да поред храма Светог Ахилија у Ариљу, где се раније налазило друмско свратиште, изгради конак. У књизи "Рујански сердар Јован Мићић" др Стеван Игњић наводи молбу кнезу
Милошу средином лета 1822. године:
- Молим Вас, милостиви господару, ’оћу ли се смети усудити, ако би ваша заповест била, мало куће код Ариља градити...
У опустело турско насеље Пљесково, при ушћу речице Раче у Дрину, после исељавања муслимана из Соколске нахије 1834. године, слива се река досељеника, махом из Босне. Игњић пише да се, поводом омеђивања једне парцеле, 17. новембра 1839. године први пут помиње Бајина Башта. Она ће постати седиште рачанске нахије после неуспелог подизање чаршије у Рогачици.
Турским хатишерифом из 1833. године Србија је стекла положај аутономне кнежевине, а међу припојених 907 села, отргнутих након пропасти Карађорђева устанка, матици су враћена и старовлашка села од Јабланице, десне обале Увца, преко Прилика до Голије.
- Већ у мају 1834. године издат је "височајши налог" да се у Ивањици, селу са тридесетак кућа и ханом на путу из Сјенице и Нове Вароши за Пожегу и Чачак, гради "правитењствено здање" - записао је у књизи "Старовлашка размеђа" Благоје Радивојевић. - Тако се остварује намера кнеза Милоша да, уз надгледање брата Јована Обреновића и моравичког капетана Сима Јаковића, који је преузео бегово имање, подигне варош, седиште старовлашке нахије.
Бекство од зулума
Граница која је поделила Стари Влах постала је и међа преко које су добегавали у Србију страдалници од турског зулума, сиротиња која није више могла давати кулука и намета и сви они који су тражили да сачувају своје и животе најближих - оставио је потомству траг о сеобама Новак Живковић у књизи "Ужички немири 1828-1838".
ГЗС/ Новости, Д. Гагричић
