Милица са двоје деце, једно у четвртом, млађе у првом основне, доноси „Политика” у штампаном издању.

 Њен Милош је с војском од почетка рата и Бог зна где је сад. Беше то у доба треће офанзиве Аустријанаца на Србију, 1915.

Кад се и последње патроле наше војске повукоше кроз село она брзо склони оно мало стоке, забрави врата и леже поред запретене ватре са децом, само колико да их умири. „Спавајте”, говорила је малишанима.

- А где је тата, нано? – упита је старији, Мирко.

- Ћути, доћи ће – једва изговори мати па се ухвати за груди, као да хоће нешто да је угуши.

Два дана прођоше у грозници, чекајући, али нигде никога. Наши отишли а људи што је остало као да су у земљу пропали. Нигде нико жив да се чује у селу.

Наша кућа је склонита, убеђивала је себе, и у полусну погледала дечицу како спавају. Ветар је силно дувао и сва се кућа тресла али се најзад, иза поноћи, све утиша. Киша и ветар стадоше и месец изађе. У позно доба неко лупи на врата.

- Ко је? - скочи Милица.

- Ми смо, војници, отвори, кога има у дому – чуло се лепо српски.

- Ја и моје двоје деце – једва изговори она, још не беше дошла себи од првога страха.

- Где је српска војска? - запита аустријски официр кад ступи у колибу.

- Не знам. Мој Милош је био код Смедерева, сад где је Бога питај.

За официром уђе још двадесетак војника и брзо наложише ватру. Жена им је према светлости лепо видела лица, кршни, између двадесет и тридесет лета. Блатњаве цокуле и униформе, ранци на леђима.

- Млада, дај нам нешто за јело и пиће. Како ти је име?

- Милица – рече и брзо ућута.

- Па, то је име и наше царице Милице.

- Не знам да ли ваше, али наше јесте – прозбори она.

- Јесте и наше, јер смо браћа. Ми смо братственици ваши преко Саве, Срби, Хрвати и Словенци.

Двојица малишана одмерено дишу и спавају, напољу је мртва тишина а зора на помолу. Наједаред Мирко се пробуди, протрља очи и устаде.

- Дођи мени. Како се зовеш, који си разред. Кажи ми које су српске земље? - упита га официр.

Дечак најпре заћута, онда брзо прибра те одговори:

- Српске земље су Срем, Бачка, Банат, Барања, Хрватска, Славонија, Босна и Херцеговина, Далмација, Црна Гора, Стара Србија и Македонија.

Милица поче марамом брисати сузе, а официр извади форинту у сребру и даде Мирку. И сви војници кретоше да од радости дају малишану, колико ко може.

- Живео – повикаше му а Милица се овесели, донесе ракије и поче песма, док се мали Момчило не пробуди.

После неколико дана наша војска затекла их је у кући Милошевој. Маљен је био слободан, а у рововима његовим беху нових двадесет дичних војника, са шајкачама. Борили су се као лафови, певајући песме о великој Југославији...

Ова приповест из пера чачанског проте Живојина Г. Алексића штампана је и тако за вечност остала 1930. године као део збирке „У земљи туђој”.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић