доказује породоца Ђоковић из села Добраче код Ариља. Иако ниједан динар није зарадио ако дебело не потури леђа, Радомира је у позним годинама задесела највећа могућа срећа. У његовом дому зачуо се бебин плач након скоро пола века и то је било довољно за сузе радоснице на његовом лицу. Срећу је донела снајка из Скадра која му је родила двоје златне деце.

"Наше жене нису хтеле да дођу на крај овог села, па сам у потрази за супругом прешао километре и километре. Срећа ме је погледала, јер супругу сам видео само онда кад се удала за мене, али наш брак је успео. У почетку је било веома тешко, али жеља за породицом и децом нас је спојила. У мојој кући родио се син Стефан тек након педесет година и то је највећа радост. Отсварена ми је да се моја лоза настави. Иако услови за живот нису савремени, ми све што имамо прво одвојимо за децу па онда за нас шта остане", казао је Радомир Ђоковић за РИНУ.

Његова супруга ,Лине, иако је друге вере, културе и нације, прешла је огроман пут како би упознала свог животног сапутника, ког очима у животу није видела. Подарила му је децу, сачувала топли дом који прокишњава. Примила православље и научила српски језик. Прославља славу Светог Луку, за коју је све сама спремила.

"Њатеже је било док нисам начила језик, од тада је све лакше. Ово је сада мој дом, а деца су највећа срећа. Знам да спремам и српску храну. Од зимнице до прављења хлеба. Битно нам је да децу изведемо на прави пут. Материјалне ствари нису јединица мере, већ људскост. Тога у нашем дому не мањка“, каже Лине.

Иако су насељени далеко од цивилизације, само они знају како састављају крај са крајем, са мало оваца и нешто од малина у пољу, то им је целогодишњи прилив новца, остало морају стећи дневницом и мукотрпним радом.

РИНА