Мештани, а посебно његови најближи рођаци не крију бол. Зато су своју снагу и средства уложили у изградњу цркве, која ће бити завршена следеће године.

Бол и туга у овом кабларском селу не пролазе. И даље се чује дубок уздах његове рођене сестре Милијанке коју жал не напушта, јер јој је како каже Мирослав (световно име патријарха) био и отац и брат.

„Туга је и даље превелика. Још увек сваки дан  гледамо његове слике и молимо се за његову душу. Живот је био много лакши кад смо знали да је он уз нас и да нас чува. Такав човек се не рађа два пута. Ми смо рано остали сирочићи, без оца и само са мајком, а он је врло рано велики терет понео на својим леђима. Радио је све послове и нас усмеравао на прави пут“, каже за РИНУ Милијанка са сузама у очима.

Неутешна сестра Милијанка, фото: ГЗС

Нема дана да његов сестрић Слободан Ковачевић, не помисли на топле речи Иринеја.

Рукопис патријарха није сачекао израдњу богомоље, али ће свакако бити део ње у библиотеци парохијског дома.

„У конаку ћемо опремити спомен собу у којој ће се налазити његове личне ствари, фотографије из ране младости, његове књиге. Унутра ћемо ставити руком писану повељу која је требало да се чува до отварања цркве, али нажалост то није доживео. Сви радови на изградњи цркве теку по плану, али све је другачије кад њега нема, надамо се да нас ипак види са неког другог места“, рекао је Слободан.

Он је ових дана усресређен на завршетак радова на цркви која се подиже патријарху у част управо у селу Видова. У плану је да у наредном периоду  буде постављена санитарија, мермер и урађен иконостас.

Нема сумње да је црква у Видови значајан део овог подкабларског села и самог Иринеја, која ће отварати капију српске Свете Горе.

ГЗС