И то након 38 година његовог непрекидног одборниковања у овом парламенту, у чему је овде неприкосновен. На недавним изборима није хтео да се кандидује.
– Доста је, отишао сам у пензију – подвлачи црту за наш лист шампион ужичког парламентаризма, са 10 делегатско-одборничких мандата заредом и сталним местом у локалној скупштини од 1982. до 2020. године.
Родом је из Злакусе, села грнчарије и уметности, где су га увек за одборника бирали. Чак и кад се деведесетих као општински функционер преселио у Ужице, остао је да побеђује на изборима у Злакуси.
И увек на листи Социјалистичке партије Србије. Веран јој је од њеног оснивања. Чешће у власти, али и у опозицији. Било је сазива с пуном салом одборника те странке, а у једном уз Видоја још свега двојица. Памтиће се као непоколебљиви одборник СПС-а и после петог октобра. Имао је, сећа се, понуда да пређе у друге странке, на које се није освртао.
Као заменик градоначелника Ужица у мандату од 2012. до 2016. Видоје је ту функцију обављао уз три градоначелника: најпре Јован Марковић (ДС), па Саша Милошевић (СНС), а затим Тихомир Петковић (СНС). Власт је тада прекомпонована, челници града су се смењивали, али Дрндаревић је остајао.
Хитрог младалачког корака и сада у 65. години, животне обавезе увек је лако носио. У млађим данима стално између Злакусе, где је живео, и Ужица у коме се школовао и потом радио. Са 20 година, по завршетку Техничке школе и додатне за машиновође, запослио се на железници.
Сео за команде локомотиве и возио возове на тада тек отвореној барској прузи. Тако пет година, на деоници од Београда до Бијелог Поља. С тим што је њему тада поверен и први агенцијски воз (са преко 1.000 путника, не стаје у станицама), који је возио од Београда до Бара.
– Тежак је то посао, врло одговоран. Потом сам уписао и уз рад завршио Вишу пословну школу у Београду. С места машиновође прешао за помоћника директора Сектора за комерцизализацију железничке имовине. С почетка осамдесетих ушао сам у политику, завршио Политичку школу СК. Синдикат Вуче возова ме 1982. бира за делегата општинског Већа удруженог рада. То је данашње место одборника у локалној скупштини. У коју сам тада ушао и 38 година остао – казује Видоје, додајући да је суштину политичког живота упознавао од Балше Говедарице, а касније и Зорана Вујовића, обојице упамћених челника Ужица.
Тако први четворогодишњи делегатски мандат, затим још један у Већу месних заједница (представљао Злакусу и пет околних села), када је биран и за председника тог већа. Све је то било у доба Савеза комуниста.
Дође 1990. вишестраначје, а Видоје, кандидат СПС у Злакуси, побеђује четворицу противкандидата. За време председниковања Зорана Вујовића постаје потпредседник ужичке општине.
А избори се поново расписују већ 1992. и опет је Видоје победник у Злакуси.
– Кад је 1995. Вујовић отишао за министра саобраћаја понуђено ми је да будем председник општине, али нисам прихватио. Није ишло да без факултетске дипломе будем на челном месту града. Касније сам, ипак, завршио Економски факултет.
Године 1996. социјалисти губе власт у граду на Ђетињи, али Дрндаревић је непобедив у Злакуси, поново одборник. Све то време ради у железници, с породицом се тада већ настанио у Ужицу.
Још једна изборна победа за њега и на оним чувеним изборима 2000. године, с тим што му после петог октобра у скупштини није лако:
– То ми је био најтежи мандат. Ми социјалисти смо одборницима нове власти увек били криви за све, претили су нам, црвеном бандом називали... Породицу ми је неко тада стално узнемиравао ноћним телефонским позивима, бринуо сам за сина и ћерку, тада средњошколце. Али нисам посустао у скупштинској борби за интересе града и околних села.
Прође и то, на следећим локалним изборима Дрндаревић поново добија. Тако сваке четврте године. СПС је поново део власти, па он постаје градски функционер, заменик градоначелника, па већник за бригу о породици, социјалну политику и здравство.
То му је последња функција коју завршава овог лета: у августу је у 65. години, са 45 година радног стажа, отишао у пензију. Сада прве пензионерске дане најчешће проводи са својих четворо унука.
– Задовољан сам каријером, поносан на дуг политички живот у коме ниједна афера за мене није везана. Сваком могу да погледам у очи и многима сам помогао, колико се могло са мојих позиција.
Било је, каже, и пуно одрицања.
– Најбоље то зна моја супруга Душанка на коју је пао највећи терет подизања наше деце. Мој рецепт за дуго трајање у политици је бити доследан и частан, бирачима обећавати разумно и одмерено, а спроводити обећано. Увек бити део тима који ради у интересу грађана. Сматрам најбољим вредновањем мог рада што су ме недавно 12 ужичких удружења и невладине организације предложили за награду Ужица. Без обзира што ме за овај Дан града надлежна градска комисија није уврстила међу награђене – сумира за „Политику” Видоје Дрндаревић.
ГЗС/Политика, Бранко Пејовић
