То је још један показатељ да храна с посебном ознаком доноси већи профит произвођачима али и тим земљама.
Само у 2020. у посебан регистар ЕУ уписано је више од 30 производа с географским пореклом, од чега је Хрватска успела да се избори за жиг чак четири локална производа, а последњи је рударска греблица – аутохтони слани колач. Италија је добила географску ознаку за 11 производа а прилично активне у овом послу биле су и Грчка и Кипар.
Како је за „Политику” речено у Министарству пољопривреде, Србија, која до сада није уписала ниједан производ на нивоу уније, конкурисаће у трећем кварталу ове године за три производа, убрзо по усвајању закона о шемама квалитета пољопривредних и прехрамбених производа.
– Нацрт тог закона је завршен и потпуно усаглашен са прописима ЕУ. У складу с програмом владе, требало би да се нађе пред посланицима у трећем кварталу ове године – казао је за наш лист Бранислав Ракетић, руководилац групе за квалитет, декларисање и означавање хране у Министарству пољопривреде. Подсетио је да Србија већ има завршене три спецификације за – ариљску малину, фрушкогорски липов мед и пиротски качкаваљ. У међувремену, било је незваничних консултација са Европском комисијом и није било замерки. Он очекује да ће од момента конкурисања, до уписа тих производа у „Службени гласник” ЕУ проћи од шест до осам месеци.
Ракетић је додао да би три прва производа које ће Србија кандидовати, утрти пут и другим попут сремског кулена, футошког купуса, лесковачког ајвара и осталих који имају добру шансу да региструју географску ознаку и у ЕУ.
– Посебно је интересантан сектор производа од млека. Рецимо, сиреви из Сјенице или из Хомоља који сигурно могу да дају додату вредност. Суштина је да од заштите корист првенствено имају произвођачи. Али и да те производе имамо на тржишту, да их што више промовишемо и на тај начин већи број њих уђе у систем заштите порекла – нагласио је наш саговорник.
Према анализи коју је својевремено урадио Центар за европске политике (ЦЕП), бројни економски показатељи упућују да регистровање симбола квалитета као што су заштићено име порекла, географска ознака и гарантовано традиционални специјалитет обично доводе до повећане способности произвођача да се надмећу на тржишту.
Ипак, познато је да може бити и доста неизвесности за произвођаче који чекају исход регистрације. Најтежа фаза на европском нивоу, како се наводи, јесте управо она последња или такозвани период противљења који траје до пет месеци (три плус два уколико је неопходно) када је другим државама омућено да изразе неслагање с регистрацијом конкретног производа. Уколико су такве примедбе основане, а компромис не може да се пронађе, захтев ће бити одбијен.
Ракетић не верује да Србија може да има проблем са регистрацијом ова три прва производа на нивоу ЕУ.
– Правила јесу таква али мислим да нико неће полагати право јер су ово типично српски производи. Не очекујемо да ћемо имати приговоре земаља чланица ЕУ – рекао је Ракетић и додао да би евентуално проблеми могли да настану за географска подручја која се деле са другим земљама, као код Старе планине или дела Срема... То не мора бити позиција за раздвајање јер постоји институција у закону ЕУ где, кроз међудржавне пројекте, неки производи могу и заједнички да се штите.
– Али, о том потом, када будемо дошли до тога видећемо шта је најбоље урадити. Свакако ћемо бити у комуникацији са суседним државама у смислу евентуалних приговора које би могли да имамо касније у неком од поступака – нагласио је Бранислав Ракетић.
ГЗС/Политика
