панични глас мушкарца који је у чекаоницу утрчао са перона. Сви су ћутали и немоћно вртели главом, осим ученица Минеле Халиловић и Анђеле Нешковић.

Оне су храбро, не знајући у шта се упуштају, али верујући у себе, на вапаје уплашеног мушкарца рекле: „Ми“.

А у медицину се разумеју тек један цео разред и један месец другог. Показало се – довољно да спасу живот Ужичанки Ц. С. Сувише младе да би се скоро заклеле Хипократу, али и довољно храбре и образоване да учине нешто што нико други у том тренутку није умео или није хтео.

Минела из Пријепоља и Нововарошанка Анђела, ученице другог разреда Медицинске школе из Ужица, у петак по подне кренуле су кући на викенд. Тек што су, чекајући превоз истим аутобусом, закорачиле у станичне просторије…

,,Станицом је ишао један човек, сав преплашен и од једног до другог питао људе који су се ту затекли да ли је неко медицинске струке и да ли може да пружи помоћ жени којој је припало тешко. Нисмо се честито ни погледале, камоли ишта договориле, а у исти глас смо рекле: „Медицинарке смо, ми ћемо“ – причају за „Блиц“ школске другарице.

Појуриле су су за њим. На интервенцију. Прву истинску у медицинској каријери. Без икакве дипломе, прибора, савета професора, само са знањем стеченим у школи. Никада до тада живој особи којој је претила смрт нису указале помоћ. Хоћемо ли умети да помогнемо? Шта ако жена умре? Барем да добијемо на времену док не дође санитет – пребирале су девојчице по глави корачајући ка перонима.

А тамо је, на једној клупи, седела жена у видно лошем стању.

,,Била је окренута на страну са главом спуштеном ка земљи. Питали смо је шта је мучи, а она је само прстом најпре показала у врат, а затим у уста. Готово да није ни дисала. Схватиле смо да има гушење и да не може да говори. Страх нас је обузимао, али смо биле свесне да је њен живот у нашим рукама. Рекле смо јој да не паничи, подигле је, раскомотиле и наместиле је у полуседећи положај како би јој се опустили грудни мишићи да би дошла до ваздуха. Изустила је само: `Умирем`", каже Анђела Нешковић.

За то време онај мушкарац који их је одвео на пероне позвао је Хитну помоћ. Одговор је био – тренутно немамо слободно возило. На станици је у том тренутку било много људи. Једни су, причају другарице, гледали шта оне раде, други су окретали главу, трећи су се забављали мобилним телефонима, као да их није дотицало то што жена умире.

,,Госпођа је дошла до даха и заплакала. Казала сам јој да ће све бити у реду, само да не паничи. Питала ме је да ли сам ја „она жена“ коју је пре неки дан видела у болници, вероватно мислећи од мене да сам докторка или медицинска сестра. Очито да ме је помешала са неким, али рекла сам: „Да, ја сам“, само да бих јој разбила страх, психолошки јој помогла и убедила је да је у сигурним рукама", препричава Минела Халиловић.

Када је Ц. С. повратила дисање и смогла снаге да стане на ноге, спаситељке су је извеле напоље. Увеле су је у такси возило, повеле у ужичку хитну помоћ, од свог џепарца платиле превоз.

,,Девојке су притрчале, ја нисам могла ни да дишем ни да говорим… Девојке, будући доктори, које су знале шта треба да раде повратиле су ме у живот… Свака част њиховим родитељима, свака част Медицинској школи из Ужица. Србија има тако паметне деце, омладине што цео свет нема", написала је Ц. З., између осталог, у знак захвалности Минели и Анђели.

Јуче усред наставе у првој смени ђаци Медицинске школе су преко разгласа слушали о подвигу две ученице другог разреда, смер медицинска сестра – техничар.

,,Осим те медицинске помоћи, која је допринела томе да жена поврати дисање, много је битна била та психолошка помоћ коју су жени Минела и Анђела пружиле причом. Спремне, спретне, предузимљиве, самоиницијативне, ништа не препуштају случају. Од њих две се тако нешто и могло очекивати. Не сумњам да ће постати докторке и да ће се о њима још у суперлативу причати", рекла нам је Јелена Шојић, професорка Прве помоћи и здравствене неге.

Признање и награда од школе

Медицинска школа из Ужица позната је по успесима ученика на такмичењима из Прве помоћи, Минела и Анђела су, кажу професори, доказ доброг рада.

,,Засад најмање чиме ћемо се одужити нашим ученицама јесу наградни викенд, који школа приређује одликашима и ђацима без изостанака и признање за Савиднан", каже Марија Кнежевић, наставник здравствене неге и координатор предметне наставе у Медицинској школи.

ГЗС / Блиц, В.Лојаница