затечене у недостатку енергије, спремне да обнове рад затворених термоелектрана на угаљ. Може ли се у оваквом недобу догодити да се и бројни угљенокопи у чачанском крају врате из прошлости у будућност?
Западноморавски басен лигнита и мрког угља убраја се у ред највећих налазишта у Србији јер обухвата површину од око 1.000 квадратних километара у долини Западне Мораве између Чачка и Краљева. Копање је почело још у другој половини 19. века (рудник у Тавнику) и трајало до шездесетих прошлог, када је већина рудокопа престала да ради. Једини активни коп био је „Бајовац” из којег је гориво извлачено до пред крај прошлог века.
„Овај угаљ је добрих својстава са веома малим присуством сумпора и пепела. У новије време помиње се могућност поновне експлоатације, од значаја за читаво подручје. Негативни утицаји били би занемарљиви јер и у доба највећег ископа није било веће загађености насеља нити битнијих последица по екологију” - објавили су у својој студији „Западноморавски рудници угља” (2015), Слађана Луковић, др Светислав Марковић у Чачку.
Нешто раније (2008) у селу Тијању код Гуче почела су истраживања о могућности градње термоелектране, и за тај посао била је заинтересована компанија ЕФТ из Лондона. Тада је новинарима у Лучанима саопштено да локални басен налазишта „Чукара” располаже са 49 милиона тона лигнита, лабораторија „Хитачи” у Немачкој утврдила је да просечна енергетска вредност износи 9.100 килоџула по килограму, а рудник би запослио 600 људи. Носиоци испитивања навели су тада да би снага термоелектране била 132 мегавата додајући да ће од Института „Јарослав Черни” наручити и студију о снабдевању водом, јер блок захтева 85 литара у секунди за хлађење.
Могући улагачи, међутим, нису се више оглашавали у овом крају па није позната судбина пројекта најављеног пре деценију и по који би, по најављеном прорачуну твораца најпре пословао са губитком али би од 2024. до 2045. добит била непрестана, док би укупне инвестиције закључно са 2022. годином износиле 110 милиона евра.
То су били планови из савременог доба, док су сведоци старог упамтили да су се многи Чачани, првих година Другог светског рата, грејали на драгачевски угаљ.
Хроничар Ртара, села између Јелице и Овчара, Радисав Недовић, забележио је 1983. да је рудник „Дучаловац” у том планинском месту отворен 1932. и угаљ је био доброг квалитета, вредности од 3.800 до 4.500 калорија. Продаван је у Чачку, уз транспорт волујским заопрегама које су могле по врлетном терену да превуку по 1,2 тоне у тури. У ратним условима производња је смањивана а марта 1945. обустављена.
Др Јарослав Дашић, истраживач из Чачка објавио је 1978. да је рудник угља „Драгачево” у Рогачи, опет недаалеко од Гуче, почео производњу 1940. године. Вађење је текло поткопом кроз дужи ходник, уз две смене са по шесторицом рудара и тројицом Словенаца који су били пословође. Дневни капацитет износио је око пет тона или 12 вагонета, запреге су га возиле у Чачак, Фабрици хартије, трговцима и грађанима. Престао је да ради 1943.
ГЗС/Политика, Г.Оташевић
