Они су писали историју Гуче

Гуча - Књижевник Jовиша Славковић добио досад непознату фотографију оркестра из Граба, начињену

пре Другог светског рата, који је свирао на првом Драгачевском сабору трубача.

Дуговека трубачка традиција по драгачевским селима данас је и у свету чувена, али из заборава или скрајнуте кутије са тавана опет изрони нека новост. Или фотографија начињена, по прилици, пре 80 и више лета, какву је ових дана добио Јовиша Славковић (80), књижевник из Гуче, а у своје доба директор Драгачевског сабора трубача у тој брдској варошици.

,,Слику ми је дао Владан Јовановић из Ртију, кућепазитељ у Илићима, у Грабу. Нико од нас који смо истраживали историју Сабора као савременици приредбе нисмо знали да она постоји, па до сада није објављивана. Ово сад у „Политици” биће првина” вели Славковић за наш лист.

И приповеда о сељацима са пожутелог снимка...

У народ Драгачева труба је снажно ушла тек по повратку Српске војске са Солунског фронта и најпре је основан оркестар Давидовића у Драгачици, па у Дљину, Пилатовићима, Турици, Расовцу, Горњој Краварици... Момир Суботић, бивши војни музичар из чачанске Трнаве, почео је на размеђу 1931. и следеће године подуку младих људи и у подјеличком селу Граб, наговарајући их да другују с трубама. Из оближњег Тијања долазио је и Момир Милетић Копиљак, такође трупни трубач, а у Грабу су их одмах прихватили Ковачевићи: браћа Селомир и Драгиша и сродник им Милисав. Бубњар је био Слободан Илић. Придружио им се и Добросав Радоњић из Рогаче.

,,То су та петорица на слици староставној. Већ 1933. капела је почела да свира на свадбама, обетинама, мобама, саборима. Њихове трубе одјекивале су на Петровданском сабору у Грабу, Илинданском у Рогачи и Малогоспојинском у Горачићима, или на уранцима на Јелици, код Карауле и Свете воде на Дријењу. Млади, полетни и даровити музичари, Грабљанци су се брзо прочули, па су их чачански радници звали да их прате о Првом мају. Редовно су свирали и на панађурима у Чачку, о Јереминдану и Усекованију, звали су на заруке у старовлашка села” беседи Славковић.

Ковачевићима, Илићу и Радоњићу, пред Други светски рат придружили су се земљаци Милован Милинковић, Славомир Шипетић и Тихомир Милутиновић Кеко из Рогаче, као басиста. Почетком 1941. оркестар се распао. Драгиша Ковачевић и Тихомир Милутиновић пали су у немачко ропство, Селомир Ковачевић рањен је у Македонији, а Илић није преживео рат.

Окупили су се, опет, пред јесен 1945. кад су се Драгиша и Тихомир вратили из заробљеништва. У обновљеном саставу свирали су још Селомир Ковачевић, Добросав Радоњић, Славомир Шипетић, Јово Пајовић (бубњар) из Јездине и Секула Станковић из чачанске Придворице. Касније је с трубом почео да другује и Раде, син Шипетићев. Бубњари су се често мењали: Лазар Ковачевић, Раденко Радоњић, Милан Илић, Војин Ђоковић и Радован Давидовић. Њихово музицирање у почетку је било готово архаично, али душевно и умилно.

А онда је почела, нова, велика повест драгачевских труба...

,,На Покров, 14. октобра 1961. народ се јутром причешћивао у богомољи Светог арханђела Гаврила у Гучи, а истог дана у порти четири завичајна трубачка оркестра причестила су се на првом Драгачевском сабору трубача. Сваки је био дужан да одсвира по пет мелодија: „Са Овчара и Каблара” и „Бледи месец загрлио звезду Даницу”, а по избору још два кола и марш. У оркестру из Граба били су Драгиша Ковачевић као капелник, Селомир Ковачевић, Славомир Шипетић, Секула Станковић и Милан Илић, извели су кола „бугарка” и „брђанка” и марш „капларац” “описује Славковић.

Грабљанци су свирали и на другом Сабору у Гучи, а онда се капела угасила, јер потомци нису наставили стопама отаца.

 

Политика, Г. Оташевић