и рада на крузеру одлучили су да се заувек настане у Шведској, а пре пута у бели свет дошли су у Ојковицу код Кокиног Брода да напуне батерије. Међутим, ту су пронашли свој мир за цео живот, јер су се у овај нововарошки крај заљубили на први поглед.
"Мене је нешто вукло да не идем даље. Помисао да морам устајати ујутру на превоз или да радим у некој бетонској згради није ме привлачила, почео сам да тражим посао преко интернета који могу радити онлине, у томе сам и успео. Кренуо сам са мањим пројектима а затим су се низали све већи и већи. Нисмо ни једног тренутка сели да попричамо где ће нам бити боље за живот, већ некако спонтано сами од себе остали смо на овом парчету земље на свој овој лепоти, јер се овде човек просто лечи и психички и физички, нема лепшег јутра него овог нововарошког", казао је за РИНУ Владимир Ристановић.
Владимир није желео да живи у велеграду, фото: РИНА
Многи пријатељи су били убеђени да ће са првим снегом Ристановићи сести у аутомобил и вратити се у Београд. Али, њихова љубав према Ојковици срушила је све предрасуде, разуверили су сва предивиђања и остали да своју будућност остварују баш ту.
"Сада смо доживели да нас сви зову и питају да дођу да део годишњег одмора и одласка на море потроше баш овде. Другари из Београда такође су купила имање, имамо још заинтересованих који би овде купили парцеле,тако да једноставно када се овде мало више времена проведе сви се заљубе не само у природу и поглед већ људе и окружење које је другачије у односту на велеград", казала је Дуња.
Он је програмер, а она дипломирани економиста за дигитални маркетинг и та знања која су стекли у Ојковици су довели до перфекције.
"Сарађујем са страним клијентима и то за сада функционише савршено, корона је показала да већина таквих послова може да се ради од куће и ако се покажете као добар радник не мора шеф да вам стоји над главом осам сати, већ ви себи организујете време и доста сте флексибилнији и себи и другима, доста то лепше изгледа и функционише него у граду", рекао је Владе.
Кад не проводе време за рачунаром веома су активни у пословима на имању. Не само да су пионири у томе што су већ повратници на село, већ и у начину узгоја поврћа.
"Када смо кренули у све ово нисмо стигли ни до сетве, већ друге године посадили смо четири културе, а ове године имамо три баште на којим планирамо да посадимо преко педесет култура разног поврћа. Узгајање се разликује на надморској висини на преко 1000 метара, али учимо као и сви данас преко интернет, јер углавном упуства постоје за равничарска подручја и топлије крајеве док је код нас до прошле седмице био снег", додала је Дуња.
Ово двоје младих људи прави и јединствене природне производе, а све што су произвели до сад су и продали.
"Сирупе од коприве и дивље нане које има у изобиљу, и мед од маслачка и све то што смо створили својим рукама преко интернета продали смо за седам дана. Није тачно се на селу мра живети као пре педесет година. Потребна је само добра организација, смислено ући у све то. Може си и добро зарадити јер је корона показала да све што је са села - здраво и органски може се продати", додала је Дуња.
Доласком ово двоје младих људи доселили су се још две породице, а код Ристановића је зачет и нови живот.
"Надам се да ћемо успети да отворимо школу која ће бити пуна ђака, и моја је жеља деца пешаче до ње три километра пешке, тако би се нормално развијала а не да иду аутомобилима", прича Дуња.
Долазак Дуње и Владимира највише је обрадовала је мештане овог села који умеју да каже да их је сам бог послао.
"Да вам поштено кажем ја сам мислио да су овде бити мало као туристи, и вратити се јер мало ко зна колико су овде зимски услови за живот сурови. Међутим, они су њих је сам бог послао да живе овде. Овога ми крста старији сам човек Бог им дао како они волели сада смо ми као једна кућа, моја жена не истура из уста њихова имена, брине се више о њима него о мени", мештанин.
До Дуње и Владимира се стиже шумским макадамским путем и то је једино што им у овом рају недостаје.
РИНА / ГЗС
