те је
ово једно од најблаженијих села у целој
области општине Чајетина. Са јужне
стране заклоњена је дугачким брдом
Глизом, на западној страни је брдо
Церово, а на средини села Градина. Источни
крај села је доста кршевит. Према
последњем попису становништва из 2011.
године, у Кривој Реци живи 1157 становника,
у око 300 домаћинстава. Углавном се баве
пољопривредом – производњом меса и
млека.
Највећи
произвођач меса у овом селу је породица
Бојовић. У својој породичној кући живи
Радоје Бојовић са породицом – женом
Милицом, мајком Надом, сином Бранком и
снајом Слађаном, који имају троје деце:
Марка, Марију и Андреју. Сви под истим
кровом, раде и живе искључиво од
пољопривредне поизводње. Радоје има и
ћерку Бранку, која има две ћерке – Невену
и Нађу, али оне не живе ту.
„Бавимо
се пољопривредом, доста се ради. Товимо
јунад, обрађујемо земљу, сејемо кукуруз
и пшеницу“, прича Радоје. „ Имам око
100 јунади које товим за клање и даље то
месо продајем у радњи у Ужицу. Сушим и
месо. Када је у питању зарада, све дође
на исто, и сирово и суво месо. И мој отац
се бавио овим послом, али у мањој мери,
и то је радио сезонски. Сада ја, са својом
породицом, то радим озбиљније, преко
целе године“.
Радоје
каже да се од овог посла може лепо живети
и прехранити породица. Сви раде све,
нема поделе посла, ради се све што је
потребно.
„Сејемо
силажни кукуруз и пшеницу за тов, имамо
и кабасту храну , док остале усеве, попут
сточног брашна и сунцокрета, али и
кукуруза купујемо. Имамо око 15 хектара
под којим гајимо усеве“, каже Радоје и
додаје да од бикова годишње произведе
око 30 тона меса.
крива
река
„Углавном
се то прода у нашој месари у Ужицу, и то
су за једну радњу сасвим довољне количине,
али и у Београду продамо и сувомеснате
производе, углавном по ресторанима и
неким продавницама. Криза је велика,
продаја је опала, али имамо ми сталне
муштерије, које препознају наш квалитет.
И то је оно што продаје наше производе
– квалитет. Имамо сталне купце и то је
то“, каже наш домаћин и додаје:
„Држава
нам помаже у виду субвенција које даје
за оранице и ливаде. Прошле године био
је регрес за ђубриво, затим за гориво.
Све у свему, врати нам се око 30 % средстава.
За ову годину ћемо видети какву ће нам
помоћ дати држава. Имам у плану да правим
веће толивиште, капацитета за око 150
бикова. Држава би требала да да подстицајна
средства за ову моју инвестицију, као
и за набавку нових трактора. У питању
је модернизација већ постојећег
товилишта, које ће бити плански направљено,
величине око 500 квадрата. То ће нам
омогућити већи и модернији простор за
стоку, биће мање угинућа и мање оболевања
грла и биће лакше радити у тим условима.
Телад углавном набављамо на теритотији
наше општине, али и у Ариљу. Ми пољопривредни
поизвођачи имамо и доста добру сарадњу
са општином Чајетина“.
Радојев
наследник, као га и сам зове, а иначе
једино мушко унуче Марко, сада пуни 18
година и ученик је трећег разреда
Пољопривредне школе у Пожеги – смер
прехрамбени техничар.
„Помажем
мојима у производњи меса и желим да и
даље то наставим. План ми је да након
средње школе студирам прехрамбену
технологију на Пољопривредном факултету
у Земуну и када се вратим, да усавршим
производњу код куће. План ми је наставим
са послом овде у селу и да усавршим већ
постојећу технологију. И ја све радим
овде, помажем мојима. То и учење школе
је мој једини посао. Не могу да бирам
посао, шта ми кажу, ја то радим. На селу
сам одрастао и волим село, и волео бих
ту да и останем. На селу није тешко живети
– ко ради, заиста није тешко. Посла има
и ради се, али има и пара. У Кривој Реци
имам све што ми је потребно. Стижем и да
изађем са друштвом. Једном речју, кад
се све лепо испланира, све се стигне да
се уради“, са осмехом каже Марко Бојовић.
Нада
Џелебџић, www.zlatiborpress.rs
