Градске скупштине, данас је одата дужна почаст, уз богослужење свештеника чачанске цркве и пригодно слово родољубиво. Белег је подигнут 1998. године, држећи имена 30 мештана, официра и редова, полицајаца и добровољаца из Чачка, који се никад нису вратили. Част нека им је.

У име завичајног друштва „Чачани”, на свечаности је беседила Јелисавета Суруџић, поручивши:

„Минут ћутања за Слободана, Драгана, Драгаша, Зорана... све оне што на ратишту оставише своје животе, за оне што су полетели високо, за оне што оставише своју крв да светли. За све њих који су на себе примили црну душу смрти да не стигне до нас. Слава онима који су били спремни да дају `за част главу, а част ни за главу` . Смрт је капија кроз коју свак мора да прође. Они су пошли усправно.

Знамо да је пут од трња до звезда био тежак - али частан, голготски – и усправан. Они су понос породица из којих су потекли.

Задужили су нас да урежемо њихова имена у камен, симбол постојаности и неуништивости, а љубав у наша срца, да речима изразимо поштовање, да исплетемо венац љубави, венац од незаборава и захвалности. Ратници који се смрћу супроставише смрти, мобилисали су живе. Хероји не умиру. Падајући – они су узлетели.”

Сроднике погинулих ратника затим је, у великој дворани Скупштине града, примио градоначелник Чачка Милун Тодоровић, са председником Скупштине Игором Трифуновићем, истакавши:

-Част нам је што смо имали такве људе као што су ваши синови, туга је што смо из игубили, поносите се њима.

Овај последњи рат (1991 – 99) који је у политичком животу Србије без јаких основа проглашен сирочетом, односно поразом, носи и тешке последице по његове учеснике. И сам градонаачелник Тодоровић, који је четири и по месеца био на ратишту, рекао је да Срби никад нису имали своју заједницу преко Дрине, а имају је сад.

Новинар Гвозден Оташевић, захтевао је, као и раније, да се по Чачанима погинулим у најновијем рату назове једна улица, да то буде Улица српских ратника 1991 -1999, и најавио да ће наставити истраживање око погинулих српских бораца у последњој деценији прошлог века, јер ниједна званична адреса нема тачан број. Он тврди да је то 49 ратника свих класа – официри и подофицири војске, полицајци, редови, добровољци.

ГЗС