а није се сејало као што је то данас случај. Преживели смо захваљујући кромпиру који се јео уместо хлеба, не само ми, већ и већина српског народа, како у рату тако и после рата”, описује некадашњи живот седамдесетосмогодишња Борка Николић из села Коштунићи код Горњег Милановца.
Борка наводи да су се у то време на школовање давала само мушка деца, па су сва женска деца сем ње остала неписмена.
,,Ја сам десето дете у породици, браћа су се школовала, а ми женска чељад нисмо, такво је време било. Сестре су се удале у Теочин и Калиманиће, а ја сам из Синошевића дошла у Коштуниће. У то време жене су биле неписмене, али мени су дали у школу, четири разреда основне школе, да знаш да се потпишеш, тако да сам ја једина од сестара која сам писмена”, каже Борка за Агропресс.
Живот без мајке и тешки послови обележили су Боркино детињство у коме једино са здрављем није оскудевала.
Фото: Агропресс
,,Није се тако често ишло доктору као данас, сећам се, причали су ми да ме прасе цепало када сам имала три месеца, тада ме је мајка одвела лекару у Горњи Милановац. Стрина је стављала маст у ране и преживела сам, кажу да ме је мајка носила на рукама пешке. Умрла је када ми је било три године”, рекла је Борка.
Тежак живот обележио је, не само Боркино детињство, већ и девојаштво, па и дан данас жали што у младости није имала да се обуче и обује.
,,Када сам била девојка, сто пута сам казала шта ће ми голо здравље када немам шта да обујем ни да се обучем, да изађем међу народ, да проговорим. Остала сам жељна људи и разговора, целог живота су ме терали стоци и на рад. Када сам се удала, исто, копало се, жело се српом, косило, извлачила из шуме и стругала дрва, по цео дан се радило, без оправдања да те нешто боли. То је било време патријархата, главни ти је био домаћин куће, свекар, шта он нареди, мораш да радиш. Он каже свекрви, да остане код куће и да спрема јело, док су мене су слали стоци у планине и када је требало да се копа, да се коси и пласти, слушаш шта ти се каже. Нису дали да се лежи, ако те нешто боли, чим је расвити, свекар зове да се устаје, не пита када си легао и да ли си спавао, идеш по 50 километара у планину и са стоком си цео дан”, прича Борка Николић.
Поред патријархата и предрасуде су итекако биле присутне, па се доктору није ишло, јер девојка која посети лекара, тешко се удавала. Лечили су више они који нису били доктори, већ познаваоци народне медицине.
Фото: Агропресс
,,Није било рака, није било пуно болести, упала плућа. Народ је више пио чајеве, стављао облоге од ракије, купуса, чичка. Лиске се превијале на болно место, а девојке нису ишле лекару, ако је болесна, крило се то у ћораву страну, јер тешко би је неко хтео болесну за кућу”, наводи Борка и додаје да је данас лечење доста олакшано, не само због сеоских амбуланти, већ и путева и аутобуса.
,,Реновиране сеоске амбуланте у горњомилановачким селима, редовне аутобуске линије и асфалтирање путева у најудаљенијим селима ове општине која броји 62 насељена места приоритети су и у наредном периоду”, рекао је председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић.
Он наводи да поред лекара у амбулантама, има и медицинско особље, екипе које су доступне мештанима.
,,Реновирање сеоских амбуланти попут оних у Прањанима, Враћевшњици, Бољковцима и Бершићима приоритет су и у наредном периоду, јер се трудимо да медицинска заштита буде равномерно распоређена. Олакшали смо проток саобраћаја како асфалитањем више од двадесет некатегорисаних путних праваца и девет локалних, тако и насипањем агрегата на сеоским путевима како би домаћини до сваке њиве могли несметано да дођу. Јавни саобраћај већ три године обавља чачански аутопревоз, па свако село барем два пута дневно има аутобуску линију”, рекао је Ковачевић.
Фото: Агропресс
Машине су данас замениле радну снагу, која је према речима баке Борке, отишла трбухом за крухом у градове, па су бројна домаћинства зарасла у коров.
,,Сада се дупло боље живи у селу него у граду, лакши је живот, нема пуно физичког рада као што је било некада. Имаш сит да једеш и нико ти не стоји над главом да ти каже што ниси ово или оно. Ко је паметан, на селу да живи, има да се обује и обуче, да буде газда, ако хоће да ради и буде свој на своме. Није село осиромашило, већ идеје, иако су данас сви школованији. Очевина им је закоровила због градског радног времена. Слабо имају животне школе и уместо да викенд искористе да покосе ливаде, поору њиве и нешто посаде, побегли су од села и рада, а за члана породице присвојили телевизор који је највећа дангуба времена”, рекла је Борка за Агропресс.
ГЗС / Агропресс
