Први пут за ову технику обраде вуне сазнале су на радионици Међуопштинске организације савеза слепих и слабовидих из Ужица.

"Ми смо чувари традиције и обичаја које не желимо да се изгубе. Ручни радови су ми добро познати, али је пустовање вуне за мене било једно ново и много лепо искуство. Мислила сам да нећу успети да се снађем, али све је ишло како треба и научила сам и ову стару технику", прича за ПЗС Радојка Јанковић, која је свој радни век провела као пекарка.

Полазнице радионице , овом техником за упредање влакана, старијом и од ткања, направиле су лоптице и подметаче. За седамдесетседмогодишњу Ковиљку, која је пола свог живота чланица удружења слепих , нема дилеме - ове рукотворине су права уметност.

"Све у животу треба научити ако вам се за то пружи прилика. Ово је за мене уметност, да нешто што никада нисам видела, нисам ни знала да постоји, ја успем да направим. Мени је то био изазов", поносно прича Ковиљка, и додаје да је најбитније топлом водом и сапуном добро уваљати вунена влакна која се слажу у слојевима. Њена другарица Радојка каже да пустовање није брз и једноставан процес, али да из читавог поступка настаје диван производ високог квалитета.

Наставак текста и видео можете погледати на сајту ПЗС.