а српски педигре на такмичњима, али и у ловачким причама чува још само њих неколико. Међународно су признате четири аутохтоне расе на територији наше земље, док Кинолошки савез Србије признаје пет. Једна од њих је и српски тробојни гонич. Међу најстаријим узгајавачима је и Томо Бошковић из Чачка који на свом имању у селу Качулице има изузетне псе.

„Ови пси називају се још и триколорима, а настали су на подручју Балкана укрштањем пса балканца и тробојца. Природном селекцијом очистила се раса и добили смо српске тробојне гониче. Чак и када се тек окоте виде се три боје на њима. Црна леђа, жуте плећке и бутине и својствена бела која се пружа око врата као огрлица, али беле су им и ногице. То су заиста врсни пси. Морају имати дугу њушку, велике меснате полуокругле уши, савршено беле боје, добру равну леђу линију и реп одговарајуће дужине“, рекао је Томо за РИНУ.

Тробојац се убраја у снажане, темпераментне, живахне и врло издржљиве псе. Користи се као ловачки пас за лов крупне и ситне длакаве дивљач.

„Срчани су и много паменти, такође јако интелигентни и увек се враћају газди. Нису захтевна раса и изузетно су одани. Нема им равних кад је у питању лов на зечеве и дивље свиње. За триколоре се може рећи и да је прави југословенски пас, а за очување ове аутохтоне заслужни су људи из свих бивших република. Поменуо бих пре свега Ахмета Бешлагића из Тузле, али и Махмута Алдагистанија из Сирије, који је генерални секретар Кинолошког друштва“, рекао је узгајвач паса из Чачка.

Иако су се показали фантастични за лов, врло често се ови српски тробојни гоничи бирају и као кућни љубимци. Због лепог изгледа и шарених боја најомиљенији су међу децом. Међутим, ни странци нису имуни на ову аутохтону расу са нашег подручја па се могу наћи широм Европе, али и у Америци.

„Још док је председник САД-а био Џорџ Буш, његов шеф обезбеђења купио је један пар паса и однео их у Америку, и показали су се као одлични у њиховим ловиштима. Мојих паса има поприлично велики број и у Баварској, Италији, Холандији и у Грчкој“, рекао је Томо.

Овој српској раси не прети изумирање, јер према одређеним претпоставкама има их око 20.000. Осим старијих узгајивача попут Тома, љубав према триколорима пренета је и на млађе генерације, па није питање ко ће ловити у српским шумама.

ГЗС/РИНА