вредни овчар саставио је 183 одрасла и 18 младих и вели да ће се, у данима који иду, ојагњити још стотинак.
У његов Горњи Дубац дошли смо уздајући се у ноге лагане, горе-доле па брвном преко Белице, која извире три километра јужније. А домаћин, самујући у овој нигдини, свакодневно са стадом превали 15 километара. Док не стигну снегови, кад сви морају под кров, у бивак.
Спремио је сено за зиму („Неке ливаде сам платио, на другима су ми благородни људи поклонили траву”), па хвата за испашу последње лепе дане ове мирољубиве јесени.
– Јуче сам водио стадо тамо на Пропљеницу, у краљевачком атару. Најчешће одемо до Борачког брда, ја напред, оне за мном, такав је обичај – каже Љубивоје Милинковић за „Политику”.
Како је подигао толику вунену дружину, сам у горској тишини без иког свога, на заборављеној прљуши где је лакше срести зверку но иксана?
Необична, поучна прича ветеринарског техничара, који је некад радио у ЗЗ „Воћар Драгачево” у Котражи, у гучком атару.
– Почео сам овде, на очевини, 2000. године, кад је ми је брат Предраг из Завишља код Бајине Баште поклонио три, а мајка је имала још четири овце. Волим ове животиње, сродио сам се с њима, и стадо се, из године у годину, ево Богу хвала, увећава.
У међувремену, развило се међусобно поштовање једног човека и 200 привржених животиња, упућених једни на друге у дивљој планини.
Кад им Љубивоје поручи „Локе, покрет”, свих 200 су на ногама. И беседи да сваку зна у главу.
– Ово јагњенце које трчи за нама зове се Тарлић. Каћа има 12 година, донела је 41 јагње. Од претпрошлог априла чак петоро. Најстарија је Гара, има 16 лета. Овнић Пики броји тек годину и по, мој је љубимац. Мајка га одбацила, али га ја примим и ставим у кутију, картонску. Научио сам га да гледамо телевизији, да ми доноси стабилни телефон са сталка и после четири месеца дао га Каћи. Он данас уме сам да отвори врата магацина и једе кукуруз из џака, има то право – описује Љубивоје.
У све смо се одмах уверили: Пики без оклевања ступа у дневну собу свог пастира, додаје му телефон, простирку није упрљао, и одмах нас напушта, одлазећи ка магацину где је његова посластица.
– Природа сама развија неке споразуме међу суђеним савезницима. Пики одмах блеји кад се појави неки проблем међу овцама, а цело стадо се оглашава ако ме у позно доба нема код куће, виде да не гори светло.
Чобанин не убија своје животиње, продаје их:
– Мој купац је Самир Тутић из једног села код Тутина, и то годинама иде без икаквих проблема. Одрасле овце сад су 120 до 130 динара, јагњад плаћа 270. Храну набављам из Ариља, помаже ми ветеринар Иван Мијатовић из Котраже и, да не чује зло, нису нас нападали вуци ни медведи. Само је једаред Белица однела троје јагњади, а три овце поклонио сам као помоћ поплављенима у Обреновцу, али ми није било право кад сам чуо да су продате, могао сам и ја то да урадим. Нисам богат, али хоћу да помогнем човеку у муци.
Милинковић рече да никад није заклао овцу из свог стада („Ја те животиње волим”) и ових дана нема времена за починак јер се стадо јагњи („Ма где да сам у планини, ако да четворо, у ранцу најпре однесем двоје кући, па се вратим за друго двоје”).
– Моје стадо не бих дао за стан у граду, ни за најбољи „мерцедес”, нема силе да га се одрекнем, иако је ова година била тешка за чобанију. А ко зна шта нас чека у зими која долази? Рецимо, у априлу 2015, око Благовести, овде је снег био 51 центиметар.
Овчар нам дочарава скорашњу згоду из стада, онако пуна срца, с поштовањем према својим бравима:
– Овца се облизнила у планини, прихватила једно младунче, а друго оставила. Али, то одбачено је овнић Пики њушком и ногама догурао до куће, изборило се за живот и сад се не раздваја од спасиоца.
Извор: Политика, Г. Оташевић
