крали занат" по свету, да Златибор, висораван са чувеним суватима, изворима, боровима и белим нарцисима, крајем 19. века постане прва српска ваздушна бања, а затим израсте у лечилиште, летовалиште, зимовалиште и најпосећеније место у Србији, "насликао" је историчар Милисав Р. Ђенић, у књизи "Неимари туризма златиборског", у издању Библиотеке у Чајетини.
За своју 19. књигу - хронику о животним стазама и судбинама заслужних за развој туризма током 13 деценија, неуморни истраживач зрнца је сабирао годинама. Зачетке ове привредне гране везује за две личности, а пресудне за развој су, како каже, биле две посете високих званичника у лето 1893. године.
- КРАЉ Александар Обреновић је обележио локацију, тако што је након топлог горштачког дочека код извора Калушевац дозволио да се назове Краљева вода и дао новац за подизање чесме. Почетком истог лета, боравак у усамљеној чобанској колиби у Рибници и шетње мирисним ливадама окрепили су плућног болесника, сина ужичког адвоката и бившег председника Народне скупштине Краљевине Србије Алексу Поповића. Он ускоро подиже неколико борових брвнара и наговара богате Ужичане да под Торником граде прво туристичко насеље - преноси Ђенић записе из тадашње штампе.
Двојици добротвора, бившим посланицима, марвеном трговцу Мијаилу Јевремовићу и Пауну Поповићу, још 1924. године подигнут је белег код старог хотела јер су, користећи углед и власт, успели да издејствују размену сувати и уступили Ужичком округу. Тако је обезбеђен јак инвеститор за објекте од јавног и културног значаја око Обудовице. У предвечерје Великог рата завршен је први хотел, који је дуго био понос планине и стециште угледних гостију.
Предузимљивост и струка отварали су врата за коришћење богатства. Добривоје Мојовић, из Ужица, црта урбанистички план Краљевих вода почетком друге деценије 20. века. Записи сведоче да је инжењер Секула Кнежевић 27 километара пута од Ужица до Краљевих вода изградио 1927. године, а адвокат Вељко Кремић комплекс на Палисаду. Уз споменик солунцима и чесму код извора лековите воде на Оку, даром и упорношћу проте Радосава Симића никло је дечје летовалиште. По пројекту академика Миладина Пећинара, из Љубиша, ударништвом акцијаша 1947. године изграђено је језеро.
- Златибор је у годинама после Другог светског рата био скоро претворен у обично синдикално одмаралиште и опоравилиште социјалних осигураника и инвалида. Туристичка привреда налазила се пред колапсом, па су у Чајетини започели корените промене у угоститељству - да се кредитима изграде модерни хотели и дозволи приватна изградња вила. За саветнике су у пролеће 1955. године ангажовали афирмисаног архитекту Јованку Јефтановић и др Драгослава Зека Смиљанића, врсног познаваоца климатских прилика планине, који је поставио темеље лечилишта - подсећа Ђенић.
Чувари баштине
Фотограф Илија Лазић овековечио је онај чувени "златиборски брзи воз" и друге кириџије и горштаке, док је библиотекар Љубиша Ђенић, уз прве проспекте и монографије планине, будућем музеју оставио 1.200 експоната. Туризмолог и модни креатор Добрила Смиљанић вештином плетиља из Сирогојна задивила је свет.
Сликар Михаило Миловановић ватреним беседама подсећао је земљаке на раскош природе, а Божидар Ковачевић је светла Париза заменио галеријом у завичају, на Боровој глави.
Трагови и заслуге
Златиборци су поносни на чувене угоститеље Панту Мијаиловића и Момира Лазаревић, из хотела "Палисад", па предузимљивог Томислава Крејовића, учитеље и политичаре Вељка Стаматовића и Драгана Вуксановића, лекара Ђорђа Глишића, који је одбио позиве клиника и дошао на Златибор, па професора Милисава Чутовића, творца програма "Чигота".
Међу корицама књиге су и биографије Милоша Мишовића, новинара и привредника Властимира Павловића, чијим заузимањем и трудом је изграђен смучарски центар Торник, као и, као каже аутор, веснике новог доба - Милана Стаматовића, Арсена Ђурића, Мирољуба Алексића.
ГЗС/ Новости, Д. Гагричић
