које су осветлиле Београд и пола Србије, у забитом делу Голије и једној колиби светлела је сијалица и одгледан први дневник. Пре само пола века планинци су се тискали да виде чудо невиђено, звано струја.
Садашњи власник Мирољуб Павловић казао је да је то била прва мини централа после хидроцентрале на водопаду у Ивањици.
,,До пре пет година ја сам ту имао стругарицу, осам ипо киловата имам трофазне струје, док ми нису нагрнули камен у јаз и одвратили ми воду, сад не могу без велике инвестиције да то оспособим”, рекао је Павловић и додао да се сећа дединих прича како је настала централа.
,,Струја овде у то време је била права сензација, ја како памтим, причао ми је деда да је прва централа била 1944. године са дрвеним колом, после су направили 1957. и онда је то кренуло. Ми смо 1965. године имали телевизор, фрижидер и електрични шпорет што је било појам у овом крају. Код нас су долазили из околних села скоро свако вече као на прело да гледају телевизију”, присећа се Мирољуб.
Омалени планински поток донео је горштацима светлост и прозор у црно-бели свет. Чудној машини испод настрешнице прилазили су са страхопоштовањем.
,,Људи нису веровали да струја може да иде, појединци су се кладили у волове са мојим дедом да струја не може да иде узбрдо. Говорили су “полудео Душан, где може струја уз брдо”, тако да је добио опкладу”, навео је Мирољуб.
У селу Девићи, време као да је стало на тренутак и изгледа да би све могло да крене да је само мало воде. Мирољуб наводи да кад би окренуо само дугме стигло би довољно струје да задовољи потребе два села и да је потребно само јаз очистити, али да за то су потребне машине или 100 надница ручног чишћења.
,,Овај генератор направи осам ипо киловата за сат времена у овом потоку у Голији још од 1957. године, да је среће да ми је ближе кући да превежем ову струју, а откачим ону. Мени би било доста за грејање и потрошњу, не би ми требало више”, истакао је Павловић.
Сељаци су са чуђењем причали о месечини из Голијског потока, многи су се питали како је могуће да се од воде добија струја.
,,Ниси могао људима да објасниш шта то сија унутра, која је то сила. Око куће је било око 7-8 сијалица, цело село се види. Куповане су што веће сијалице само да више шљашти, а колику је деда сијалицу купио пола плочника се видело преко реке”, казао је кроз смех он и руком показао на једну просторију која је била врло значајна, а сад су у њој само бале сена.
,,Овде је била вуновлачара, у оно време је била важна као у данашње дом здравља, ту су долазиле жене доносиле вуну да реде, за џемпере, чарапе, све остале одевне предмете. Да није било тога овде би људи поумирали од хладноће на минис 40 степени”, каже Мирољуб.
Из тих времена остале су анегдоте о мештанима којих више нема или су напустили овај свет или овај крај, једино кључ од усамљене приземљуше још увек виси на истом месту.
Глас западне Србије
