у атару села Доња Сипуља која се налази на пола пута између Лознице и Шапца. Сваки детаљ воденице која меље брашно остао је урезан у памћењу тог босоногог дечака. Већ 17 година Павле прави макете воденица невероватних димензија и детаља, и због тога се може рећи да је Шабац град са највише воденица поточара у Србији, додуше мало умањених, преноси агенција РИНА.

"Све моје макете су у исправном стању, када их укључите јасно се чује звук воденичког камена, чекетала и хук водопада. Да се направи једна таква потребно је минимум шест месеци. Сваки детаљ мора да се уклопи у амбијент али и да се испроба након завршетка. Највећи је задатак усмерити слапове које покреће водена пумпа, умеју да буду немирни и за то их треба упутити у добром правцу као би покренула воденички камен и постигао се звук чекетала које је и на поточари тешко намонтирати", казао је за РИНУ, Павле Пантелић, заљубљеник у воденице и додао да је сваки квадратни милиметар поточара урађен  са његових десет прстију.

Павле обраћа пажњу на најситније детаље, фото: РИНА

Последњих 17 година проведених у пензији посветио је правећи управо воденице поточаре које су не тако давно многим селима живот значиле, до сада је из његове радионице настало  14 макета које су споменик и сведок минулих времена.

"Моја највећа воденица је величине око два метра, најкомплекснија до сада коју сам направио по узору на оне на реци Сопотници код Пријепоља која је на мојој макети висине око два метра и производи невероватне звуке захваљујући водопаду направљеног од сиге и у њу стаје око 50 литара воде. Јасно се виде детаљи риболовца који пеца рибу, сваки сегмент сам упамтио када сам са школом ишао на екскурзију у седмом разреду", рекао је Пантелић.

Поточара по узору на воденицу на реци Сопотиници код Пријепоља, Фото: РИНА

У селу у ком је одрастао Павле је упамтио и кроз макете поточаре сачувао од заборава, не продаје их већ чува у свом дому као вредну успомену.

"На жалост тамо где сам ја растао више не постоје, почеле су да пропадају када је струја стигла у село онда је све кренуло да се ради са прекрупачима и воденице су тако изгубиле своју вредност, али где год да сам крочио и видео воденицу ја сам правио макете да сачувам оно мало душе које су давале баш онакве какве их ја памтим.

Воденице су заувек заћутале око планине Цер, али једном улицом кроз град Шабац ће одјекивати звуци чекетала и воденичког камена захваљујући Павлу чувару традиције.

РИНА / ГЗС