Чачак је био окружно седиште обавештајне службе, на челу с капетаном Миланом Гребенецом. Његово одељење располагало је са 14 људи – двојицом детектива (агената) из 12 доушника (конфидената).
Српским ослободиоцима је у јесен 1918, кад је окупатор отеран из наше постојбине, у руке пала Књига детектива ВГГ за 1916. одакле се сазнаје да су те године на чачанском подручју радила, смењујући се, бар шесторица агената: Густав Черни из Моравске, Јохан Ширмер, Јозеф Шлеп из Барање, детектив нечитког имена из Крижевца, Франц Молнар – Кучера из Бечкерека и Бласијус Јаговић из Штајерске. Сви држављани Аустроугарске, сви католици и сваки говори више језика.
Какав је био њихов задатак описао је др Богдан Трифуновић, историчар чачански, у својој студији „Живот под окупацијом”...
Обавештајно одељење имало је важну улогу у окупационој управи обављајући дефанзивно ухођење, политичко надзирање становништва, странаца и самог окупационог апарата и својих трупа. О томе су вођене картотеке, као и о чиновницима, свештеницима, учитељима, људима од поверења.
Главни кадар чинили су посебно обучени обевештајни официри, распоређени по један у сваком округу, сами су врбовали и обучавали људе који су радили за њих.
Агенти су радили на терену, често прерушени у сељачку одећу и тако одевни одлазили на црквена славља како би мотрили на свештенике и вернике, односно залазили су на места где се становништво окупљало. Црквене церемоније и богослужења били су дозвољени, али се то одвијало под стогим надзором обавештајне службе у округу. У јесен 1916. аустријски доушници забележили су да је пад Букурешта у немачке руке толико потиштио становништво, да у чачанском кафанама „погнуте главе речито говоре” о расположењу људи.
Уредник у „Политици” и књижевник Синиша Пауновић у роману Пуста земља оставио је веома занимљиве записе о деловању и статусу „домаћих агената” у Чачку, какви су били књижевни ликови Срета, шпијун у аустроугарској служби, као и Раде Добошар, односно полицијски агенти са српским презименима Ружић и Цветић: „Јер, у вароши се знало у танчине за сваког ко је којој партији припадао, како је код Шваба забележен, какву је кривицу учинио и да ли иде на јутрење, како су називали свакодневно пријављивање полицији”.
Денунцирање је било раширено и у селима, где су војни бегунци или одметници од закона били примамљива прилика за стицање поена код власти или материјалне добити. Гробља су остала неми сведоци случајева денунцирања или издаје српских држављана окупационим властима од стране њихових сународника.
Пошто су власти опазиле присуство комита у овом крају, који су се представљали као заштитници сиротиње и слабих од Шваба и њихових слугу, сви председници општина позвани су у среска места, где им је запрећено да се комите морају наћи или проказати. Ако не јаве за комите у својој општини, председници општина биће обешени, а одметничке главе уцењене су на износе од 50.000 до 100.000 динара.
У том тренутку (децембар 1917) комите су се неколико дана скривале у кући Андрије Грбића, председника општине Јевац. Андрија је одлучио да их изда Аустроугарима 19. децембра и исте ноћи опкољена је кућа где су се комите скривале. Борба је почела рано изјутра 20. децембра и трајала до два сата поподне, када је читава група убијена. Појединци су сами пуцали у себе како би избегли хватање, док су Аустроугари имали погинулог официра и неколико рањених војника.
Због почињеног дела издаје кућа Андрије Грбића је касније запаљена. После рата покренут је поступак против њега и сарадника и 1922. одржан процес у чачанском Окружном суду, где је Андрија Грбић осуђен на доживотну робију, а Марјан Ристић на 18. година затвора.

ГЗС/ „Политика” / Г. Оташевић