Глас Западне Србије
Адреса: Жупана Страцимира 9/1, 32 000 Чачак
Телефони:060 5000 150, 032 347 001 redakcija@glaszapadnesrbije.rs
Дар Симовића Народном музеју у Чачку: историју пише народ
Trenutno na sajtu: 541 |
Podeli:
19.08.2020 | 0 коментар(а)
Чачак – У Народном музеју у Чачку данас је представљена етнолошка збирка од 71 предмета, поклон завичајца Антонија Симовића (85)
и његове супруге Љиљане овој историјској кући. Симовићи, обоје правници који живе у Београду, уз дар су приложили и садржајан опис за сваки предмет, кад је настао и чијом руком, ко га је користио и које повесне приче иду уз њих.
„За нас је ово велики догађај јер је све дошло у руке Музеја који ће то знати стручно да обради и прикаже за будуће генерације. Ово предајемо са посебном љубављу јер је то уствари народ измислио, без обзира што је половину ствари радио мој покојни отац Властимир. Моја супруга Љиљана и ја смо правници, али имамо и неки осећај за историју уметности, етнографију и етнологију” - казао је Антоније.
Љиљана и Антоније Симовић, данас у НМ
И напоменуо:
„Од свих тих предмета најинтересантнији за мене је један који има такозвану афекциону вредност, лонче бакарно које је настало у Горњој Јежевици одакле су се моји пре 120 година спустили у Заблаће. Зато што сам као ученик чачанске Гимназије, станујући сам и спремајући јело и све остало што се могло у то доба, у њему себи кувао попару или качамак...
Али, има другу, значајнију вредност, зато што сам из њега и тим лончетом поливао мог покојног брата Владимира кога су комунисти 1945., пре завршетка рата, бесомучно и без пресуде стрељали и негде је сахрањен а да гробно место никад нисмо нашли...
Сачувано је једно једино његово писмо из тога доба из апса, апс је био у старој пошти у подруму у Чачку и оно за нас има већу вредност него Мирослављево Јеванђеље за државу. Пошто сам са тим лончетом као дечак од седам – осам година њега поливао да се умије у сеоским условима, он ми је увек обећавао - `Ајде помозими да оперем руке, врат, уши, па ћу ти дати динар`. То је разлог зашто га посебно ценим”. Са музејске стране, вероватно, има значајнијих предмета, и старијих.
„То је троношка столица о којој сам написао монодраму за говор ствари. Окупатори су посекли два бела јасена у Заблаћу због бандита, како су Немци непријатеље свих боја називали, морали су да падну да би они имали преглед. Десет година је то горело на ватри, мењао се храстов трупац за џак пасуља, али је мој отац од та два бела јасена малом секиром начинио троношку кад је каобајаги 1944. дошло ослобођење, носио у кафану у Заблаће, у зграду где је рођен Владислав Петковић Дис...
Троношка на којој је Антоније писао у трећем основне у Заблаћу
Школа је изгорела 1944. кренули смо крајем те године на нставу аки у ту кафану, а учитељи су рекли - `Донесите столице`. Данас донесете једну, увече ради као кафана и то погоре у пећи за грејање, сутра донесете другу и тако су се тим назови школским намештајем пијани људи поподне грејали на терет деце. На крају је школа премештена у шталу у Вапи па сам ту столицу носио и тамо, у такозвану Марковића шталу где сам завршио трећи и четврти основне. Као сва деца носио сам троношку, писао на њој, на коленима, док држава није смогла снаге да нам купи скамије, без наслона и полице за књиге али смо бар седели на мало вишем. Без табле, писало се циглом по зиду. Тако се живело. Та монодрама јесте уствари позориште ствари. Написао сам је из душе али је никад нисам гласно прочитао јер не могу”.
Делфина Рајић, директор Народног музеја у Чачку, благодарила је дародавцима и истакла је ће ова музејска кућа, основана пре 68 година, навек продужити своју обавезу сакуљања и чувања народних добара.
Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.
Коментари посетилаца
(0)
Вест нема коментара. Будите први који ће коментарисати ову вест!