бисера подрињско-динарске архитектуре на имању Јанковића дуго је чувало тајну о томе како је шљивова капљица учинила оно што ниједан окупатор није могао: одатле је ракија кренула у "освајачки поход" на кафане и домове широм државе, из исте авлије шљивовица је први пут претекла и преко граница, да би на крају постала бренд једног народа. Читав век касније, исто ово место поново се дичи пионирским подухватом - постаће прво биоенергетско село у Србији.

Једино село које има даљински систем грејања, на мазут, како "Новости" сазнају, прећи ће ускоро на биомасу, а Драгана Ивановић, координатор пројекта "Биовил", поносно каже да би Костојевићи могли још једном да постанну "весник нове будућности".

Живимо у крају јаке дрвопрерађивачке индустрије, где постоји обиље репроматеријала, делом и од прераде воћа за ракију, па смо ушли у пројекат који ће нам омогућити здравији и штедљивији живот уз зелену енергију - каже Ивановићева, истичући да овај пројекат има подршку Програма за истраживање и иновације ЕУ "Хоризонт 2020". - Реч је јединственом плану на овим просторима који заједно спроводе Општина Бајина Башта и Стална конференција градова и општина.

А да су пионирски подухвати у Костојевићима вођени пре много година, сведочи и наш познати етнолог Боса Росић, указујући да је национални бренд "рођен" пред крај Великог рата, а да је отац српске ракије био Светозар Ђојо Јанковић (1896- 1984). Са овог имања, на коме се налази и најстарија сачувана зидана пецара за ракију, данашње национално пиће је први пут потекло преко граница. Овде се чува прва икада издата лиценца за флаширање, продају и извоз ракије. Посебан значај има оригиналан рецепт чувеног Ђоја Јанковића, који је измислио клековачу, која је затим постала специјалитет међу ракијама. Остало је забележено и да је "отац" српске ракије убрзо добио и прву лиценцу за извоз, па су запреге пуне пића даноноћно ишле пут престоничких кафана, као и "преко", за Тузлу - каже нам Боса Росић. - О мистичном путовању ракије из Костојевића у свет, током 2011. године бригу су преузели Централни институт за конзервацију, народни музеји из Ужица и Београда и Природњачки и Етнографски музеј, у оквиру заједничког пројекта.

Уз поменуту пецару, на имању Јанковића зубу времена одолевају и главна кућа са швапским молерајем, гостињски вајати, качара, магацини, радионица, сушара за шљиве, а сачувани су и стари казани, бурад и ваге... Намера етнолога је да имање Јанковића у Костојевићима постане музеј ракије српског народа.

ЧУВАР УГЛЕДА

Док чувени Ђојо Јанковић тражи своје место у историји и у будућем музеју, славу српске шљивовице данас светом проноси "стара соколова", ракија породице Богдановић из Костојевића. Само на тржиште Америке, Богдановићи су до сада извезли више од 500.000 флаша ракије, дуже од две деценије негујући и чувајући углед српског националног пића.

ШУМСКИ РЕСУРСИ

Земље југоисточне Европе, иако имају велике шумске ресурсе биомасе, не користе их у довољној мери, или то чине на неефикасан начин. Биомаса која се користи за грејање у индивидуалним домаћинствима користи се, сматрају стручњаци, углавном на неадекватан начин. Према неким проценама, у Србији око два и по милиона домаћинстава користи чврсто гориво за огрев стамбеног простора, али у такозваним неефикасним пећима.

ГЗС/ Вечерње новости, Н. Јанковић