Не мари што су постављене тарифе – 10 динара за килограм ракијске шљиве падалице, 12 за џем, 14 за сушару, 20 за браницу – кад нико од воћара не нуди шљиву, пошто би то био неисплатив посао.

-Читав род биће претворен у ракију и ту постоји добра, једноставна рачуница. За казан од 120 литара потребно је 140 килограма шљива што сад вреди у крајњој линији 2.000 динара, и од тога, напослетку, изађе 17 литара љуте ракије. Или, око 120 динара по литру – каже за „Политику” Дарко Топаловић из Миоковаца код Чачка, власник хладњаче и извозник воћа с овог подручја.

Овог лета – завршена је берба чачанске родне, у току је убирање стенлија – гране се поломише од рода. А лани, забележене су рекордне цене шљива у откупу – од 30 па чак и 40 динара по килограму. У Србији је тако, и кад је година родна она изда. Мада ће неко и зарадити, ако има савитљива леђа. Брање шљива у овом делу Србије тренутно се плаћа од 5 до 7 динара по килограму, зависно какав је засад, са нижим или високим стаблима. А добар берач може да скине 700 килограма за дан па се нико кући не враћа без 3.000 динара.

Документ о првом српском патенту, фото: ЗИС

Србија је међу водећим произвођачима шљива. Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, др Бранислав Влаховић, објавио је у недавној студији да Србија има 42 милиона родних стабала шљиве, с просечним приносом од 15 килограма и укупном производњом од 644.000 тона.

„Прерачунато по становнику то је 83 килограма на сваког житеља Србије и по томе смо недостижни у свету. У европској производњи Србија учествује са 16 одсто и заузима треће место, испред Румуније и иза Русије”.

Иначе, први занатски патент регистрован у Србији био је казан за печење ракије. Признат је 14. децембра 1909. године казанџији Милану Т. Јовановићу из Новог Сада и тада је први пут регистрован у Аустроугарској, под бројем 48722.

После оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и националног завода (15. новембра 1920) патент је пренет у новоосновани уред наше Краљевине.

Политика, Г. Оташевић