саопштене појединости и докази које су јединице народне одбране прикупиле током 78 дана бездушних напада и пакла. У тим извештајима, посебно усмереним на дејства авијације НАТО неконвенционалним средствима, има, благо речено, свега и свачега.
Oва документа заслужују да се појаве на столу Кооординационог тела за утврђивање последица НАТО бомбардовања, којег је управо основала Влада Србије.
Тако је у реченим списима које поседујемо забележено да су авиони алијансе у акцији коју је неки померени ум назвао „Милосрдни анђео”, пред сумрак 8. и 9. априла 1999. посипали читаву општину Горњи Милановац жутим прахом непознатог порекла. Сељак из Доњих Бранетића јавио је 9. маја да по целом имању, осим у пластенику, има провидне кристале величине зрна ситног шећера и од тих кристала лице букне, очи засусе и пецкају а по кожи се осећа жарење.
Разорени железнички колосек и објекти ДП ЦЕР у бомбардовању 18. маја 1999, фото: Г. Оташевић
Исто је уочено и на потесу Млаковца код Бруснице на поседу заставника у пензији јер је његова мајка имала бурну реакцију по огољеним деловима тела, пошто је рукама сакупљала покошену траву.
Проблеме сличне нарави, само у тежем облику, имао је радник МУП – а који је због тога са Рудника допремљен у милановачку болницу. Уз све ово, народ је јављао да страдају ране сорте воћа а на стаблима каснијих уочавају се необичне промене.
Први узорци кристала послати су на Војномедицинску академију у Београд ради хемијско – токсиколошке анализе и отуда је већ 22. априла приспео извештај у којем се вели да „нису нађене токсичне супстанце из групе бојних отрова”, али уз напомену: „Применом инфрацрвене спектрометрије утврђено је да се ради о синтетском угљоводоничном полимеру непознатог спектра, односно о непознатом молекулу”.
На том месту извештаја, међутим, Штаб ЦЗ унео је следећу, изгледа разложну примедбу: „Ако су порекло и састав молекула непознати, како знамо да ли је токсичан или не? Анализе су вршене поређењем са спектрима познатих једињења, а ми имамо спектар непознатог.”
Разорена кућа Милеве Кувељић у Улици Ратка Митровића. 99 у Чачку, прве жртве НАТО бомбардовања, 4. априла 1999, фото: Г. Оташевић
Фитопатолози Института за воћарство у Чачку утврдили су на биљкама трагове крајње неуобичајеног обољења, са ендемским пореклом из Далмације, при чему су лиске код неких врста постале сивкасто – љубичасте по ивицама. А делегација за екологију, коју су овамо током бомбардовања послале Уједињене нације, имала је циљ, уствари, да извиди какве су последице дејстава и о томе извести штаб НАТО. Тачно су одредили подручја на Златибору и Тари која желе да посете, и то она места на којима су шуме почеле нагло да се суше. Али, оштро су се противили узимању узорака, тврдећи да је та несрећа у луговима последица киселих киша.
Припадници државне безбедности утврдили су да чланови страних делегација током боравка на бомбардованим подручјима, пре уласка у кола, деконтаминирају руке неким прахом на суво, као да их умивају. То су чинили пажљиво, изнад пластичних кеса, тако да је било тешко узети узорак ради испитивања.
Стручњаци Института за геомагнетна истраживања и испитивања јоносфере јавили су о појави „неуобичајених пертумбационих појава”, па се о томе у извештају Штаба ЦЗ наводи:
„Ове појаве могу да настану као последица употребе ласерског оружја. На нашим просторима оно је коришћено највероватније у покушају стварања торнада (забележено је присуство торнада у Бугарској који је највероватније био намењен нама у СРЈ, али је изгледа измакао контроли). Дабоме, ни ми нисмо у том случају остали без последица, код нас је тада завладало невреме праћено неуобичајеном светлошћу континуираног интензитета са падавинама града изузетне величине, што није карактеристично за атмосферско пражњење...
Раскрсница код фабрике „Слобода” у Чачку, априла 1999, Фото Г. Оташевић
Дејством ласера велике снаге по ваздуху у атмосфери дошло је до наглог прегревања и уздизања већих ваздушних маса што је условило брзо ширење водене паре која се, нагло раширена, охладила и заледила...
На америчким авионима типа КЦ – 135 монтирани су, поред осталог, ти ласери велике снаге који су у стању да изазову речене појаве. Присуство авиона тог типа било је регистровано на сарајевском аеродрому, одакле су полетали према нашој територији истовремено када и борбени авиона са тузланског аеродрома, који су им се прикључивали као заштита.”
Рат је рат, и увек се каже: причаће онај ко преживи. На жалост, много је Срба којима је НАТО авијација, на овај или онај начин, дошла главе, а преживели могу само да рекну: нека почивају у миру и нека им буде лака српска земља.
Гвозден Оташевић/ГЗС
