угрожен опстанак домородачких, јер уљези преузимају власт. Данас су у Западној Морави (308 километара од извора до ушћа) најугроженији лињак и велики вретенар, што се збило због претераног излова, разних преусмеравања речног корита и омасовљења унетих врста.
До ових података истраживањем је дошао наш познати ихтиолог др Горан Марковић, професор биологије на Агрономском факултету у Чачку – доноси „Политика” у штампаном издању.
- У раздобљу од 2010. до 2018. обављена су повремена истраживања средењег тока Западне Мораве, од акумулације Муђувршје која је подигнута на 182. километру тока, до Краљева код фабрике „Магнохром” где је 104. километар. Поред резултата добијених непосредним изловом, мрежама и удицама, коришћени су и извештаји спортских риболоваца и чувара – каже др Марковић за „Политику”.
Зашто су домаће врсте осуђене на нестанак?
Основни узрок је погоршан квалитетет речне воде. Током 2016. и 2017. кретао се од треће класе, што је умерени еколошки статус, док је пета, последња, измерена у Станчићима, низводно од Чачка, јуна 2016.
- У јулу и августу 2017. забележено је неколико помора рибе, и као узрок је наведена ниска вредност раствореног кисеоника, услед смањеног протока и повишене температуре воде. Међу угинулим јединкама највише је било примерака скобаља, клена и мрене. У више наврата уочен је недозвољен излов шарана и сома, али је та појава углавном сузбијена новијих година, изузев у појединачним случајевима коришћења мрежа и такозваних самица у језеру Међувршје – наводи Марковић.
Он додаје да су у тој акумулацији 2010. уловљени шаран од 29,5 и сом од 75 килограма, али да се и даље смањује бројност грабљивица, сома, штуке и буцова, што доприноси пренамоножењу мање цењених, коровских риба, међу којима су најбројније сребрни караш, амерички сомић и сунчаница, а неки од њих хране се икром домаћих врста.
- Током ове деценије уочено је и смањење бројности других изворних врста, посебно речне и поточне мрене, кркуше, носаре, вијуна и бркице, али су најугроженији у овој реци лињак и велики вретенар. Последњи пут, присуство великог вретенара забележено је 2010. године, код хале КК Борац у граду Чачку.
Лињак је посебно вредна риба, која насељава слабо текуће или стајаће воде муљевитог дна, а месо ове врсте одликују нарочита нутритивна и кулинарска својства. У Србији је уочено изразито опадање бројности лињака, који релативно добро подноси погрошан квалитет воде.
- Могуће је да су лињак и велики вретенар ишчезли из наших екосистема. Изразито смањење њихове популације и броја станишта условили су да се нађу на листи врста за које је у Србији уведена трајна забрана излова – закључује професор Марковић.
ГЗС / Г. Оташевић
