у граду на Морави је легендарни Радмило Мишовић. Био је идол Драгану Кићановићу и Жељку Обрадовићу, играч од ког су страховали Црвена звезда и Партизан, човек који је због изговорене речи избачен из репрезентације.

Прослављени југословенски и хрватски кошаркаш и тренер Крешимир Ћосић знао је да кеже "када ти треба висок кошаркаш одеш у Далмацију, када ти треба плејмејкер и шутер тражиш га у Чачку".

Тешко да ће се на овим просторима појавити бољи шутер од Радмила Мишовића.
Најтрофејнији европски тренер Жељко Обрадовић ни дан данас не успева да објасни својим играчима како је изгледао Мишовићев шутерски тренинг. Све што је радио било је у пуном спринту, карактеристичан скок шут са једном руком.

Радмило Мишовић - утемељивач чачанске кошарке

Радмило Мишовић је рођен 14. марта 1943. године у Чачку и готово да је цео свој живот провео у граду на Морави.

За чачанску кошарку везују се бројни митови, а најпознатији је свакако онај да из тог града долазе добри шутери јер су прали руке у Морави.

Темеље кошарке у Чачку поставио је Радмило Мишовић. Од њега су учили чак и славни Драган Кићановић и Жељко Обрадовић.

Мишовић је целу каријеру провео у Борцу из Чачка. За први тим је играо пуних 20 година и постао клупска легенда.

За 12 сезона у Првој савезној лиги СФР Југославије постигао је 7.456 кошева. Пет пута био је најбољи стрелац Прве лиге. Био је капитен тима када је остварен највећи успех - четврто место у Првој лиги и пласман у Куп Радивоја Кораћа.

На једној утакмици против Партизана 1968. године постигао је 54 поена.

Тек 23 играча је постигло више од 50 кошева на утакмици Прве лиге. Мишовић је то урадио три пута.

Занимљиво да Радмило Мишовић није постигао ниједну тројку у каријери, јер у време када је он играо није ни постојао шут за три поена. Тако су његове бројке још фасцинантније.

Иако је играо на позицији бека и превасходно био врстан шутер, Мишовић је имао и сјајан преглед игре, па је често, несебично и на волшебан начин асистирао саиграчима.
Да је био и велики фер-плеј играч говори податак да никада није направио техничку грешку и да је само један меч завршио са пет пенала.

Био је узор свима у Чачку, а многи су покушавали да копирају његов стил игре. Имао је огроман утицај на славног Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића и да њега није било, велико је питање да ли би Кића и Жоц постали то што јесу.

Сукоб са Жеравицом

Готово је невероватно да је кошаркаш као што је Радмило Мишовић забележио само пет наступа за репрезентацију Југославије.

Разлог је сукоб са славним српским тренером Ранком Жеравицом.

- Губимо ми утакмицу 54:53 и ја полудео и Арсенићу кажем, гледај бре шта ради овај човек, што нас не пусти да играмо пет минута. Жеравица је то чуо, долетео и рекао "ти битанго више немој да очекујеш да ћеш бити позван у репрезентацију" - испричао је својевремено Мишовић у једном интервјуу. Након такве реакције Жеравице, Мишовић је опсовао, што му Ранко није опростио и Радмило више никада није обукао национални дрес.
А, онда како то обично бива са људима са ових простора, појавио се инат и додатни мотив против тимова које је предводио Ранко Жеравица, нарочито против Партизана и Црвене звезде.

- Највише сам се спремао за те мечеве. Желео сам да докажем да сам играч и они су страховали када би играли против Борца и ретко су нас побеђивали - рекао је Мишовић.

Кићановић први у Европи, увек други у Чачку

Драган Кићановић је несумњиво имао бољу каријеру од Мишовића. Са репрезентацијом је освојио све што се освојити може и један је од најбољих српских кошаркаша свих времена.

Ма шта урадили на клупском нивоу, највише се памте медаље са националним тимом.
Кићановић је био МВП Светског првенства 1974. године у Порторику, два пута је проглашаван за најбољег играча Европе (1981, 1982), члан је Куће славних ФИБА од 2010, а био је и најбољи спортиста Југославије 1982. године.
Када је по други пут изабран за најбољег кошаркаша Старог континента изговорио је сада већ антологијску реченицу:

- Шта ми вреди што сам први у Европи, када сам други у Чачку.

Та реченица довољно говори колико поштује Радмила Мишовића. Кићановић и дан данас сматра да је Мишовић бољи кошаркаш од њега.

Зашто је Мишовић побегао из Партизана?

После завршеног првенства, средином октобра 1963, на позив људи из Партизана, Радмило одлази у Београд. Тамо је тренирао и играо пријатељске утакмице.

Међутим, никако није могао без свог Чачка и Мораве па се средином децембра исте године вратио у матични клуб.

У Београду се осећао као у изгнанству. Напустио је Партизан, сео у воз и вратио се у родни град.

– Многи ме често питају зашто нисам играо у неком већем клубу. Ја сам увек одговарао да је за мене Борац велики клуб који је до сада све клубове (па и те велике) побеђивао. Ево како сам се провео у Партизану. Дали су ми некакве услове. Доста добре, али нисам имао другове. Сада долази оно психичко – носталгија. За Партизан то није било нимало важно. Њима су требали моји шутеви, а не моја личност. И тако сам се, после мање од три месеца, вратио кући пун среће што поново видим Чачак и Мораву. Мислим да нисам погрешио - испричао је својевремено Мишовић.

Једном приликом је сликовито описао како се осећао у Београду.

– Гледао сам кроз прозор своје собе у Београду. Гледам лево, гледам десно, а све ми нешто недостаје. У Београду ни видовит човек не може видети Мораву. У Чачку може. И зато сам, ето, овде - навео је Маршал са Мораве.

Ђоковићево обраћање Мишовићу

Иако одавно у пензији, Мишовић редовно прати спортска дешавања.

Тако је ове године пред Олимпијске игре у Токију послао поруку подршке свим српским спортистима, а посебно је апострофирао најбољег тенисера света Новака Ђоковића.
Након пласмана у четвртфинале, Новак Ђоковић у друштву председника Олимпијског комитета Србије Божидара Маљковића обратио се Радмилу Мишовићу.

-Велико поштовање, Радмило, дуг живот вам желим, да побеђујемо сви заједно. Велики поздрав из Јапана од целог Олимпијског тима. Велики поздрав - рекао је Новак Ђоковић том приликом.

ГЗС/Ало.рс