о популационој политици у Срба, и када нам села изумиру у Шумадији, да шесточлана породица Трифуновић, из села Липовица, остаје одсечена од света и по недељу дана.

Када надође река Гружа, они не могу овамо преко -до села и школе. Тада четворо деце Кристина (15), Велимир (11), Тамара (10) не иду у школу, а трогодишња Ивана једина се радује се, како је сељани у шали зову „талачкој кризи“.

А они, макање, заједно са својим родитељима Миланом (36) и мајком Милицом (35) „таоци“ су наше заједничке небриге, неразумевања, стихији времена које нам је донело да се, ето радујемо, када се у полуопустелим врлетима Рудника, видимо да има и оних који су решили да на својој дедовини свију своје породично гнездо. Када у сељачкој кући расте четворо деце, на жалост је вест вредна и новинског писанија.

"Радио сам у фабрици, али од радничке плате се не храни оволико деце. Овде сада обрађујемо тридесетак хектара земље, имамо стоке. За хлеб и уз хлеб што кажу наши стари има. Не оскудевамо ни у чему, још да имамо тај мост, да не газимо реку сваки дан и не гледам у небо када ће киша да падне било би нам лакше. Деца ми прелазе преко балвана који сам сам направио", прича нам у даху Милан, који своје приходе употпуњује и сечом дрва.

Руке му поцрнеле од рада, испуцале као и бразде његових њива и малињака, али пун је живота, да стекне још и више, да сваком детету остави свој кутак под сводом небеским. Него река Гружа му дође као Усуд. И нигде као овде не зна да подивља, да носи све пред собом као пре неколико година, када је од маленог планинског потока за пар сати надошла у праву бујичну реку која је као од шале подизале комбајне, носила тракторе, краве, овце...

"Живимо у страху. Балван је то, оклизнуће се деца. Пазимо их, али некад смо у пољу не знамо кад им се заврше часови. Сваке године клима се мења, све су јаче бујице. Милан их више ручно носи преко реке", прича супруга Милица, која се овде вратила из Београда.

Код Трифуновића нас дочекују и комшије, са оне стране реке Михајло и Зорица Ерић, Слободан Маринковић, Ранко Обрадовић... У време када надође река помажу, дотурају намирнице како знају и могу. Поносни су што ето у њиховом селу у једној кући расте четворо деце... А шумадијски сељак све памти, бар два колена уназад.

"У нашој школи 1983.године било је 250-оро деце из осам околних села. Сада их има осамдесетак. Одлази народ. Политичари дођу пред изборе, обећају и оду. Уместо да се помогне да се зановимо, ето ни мост не могу да направе, а шта је то за државу? Па њима орден треба да се да што су децу изродили на селу", пита се и одговара Зорица Ерић, бритког језика, која не штеди речи када куди надлежне.

Све у свему, Милан поред тога што преноси децу, бар трећину године на другу страну реке преноси и око 150 литара млека дневно. Хвали млекаџију Милана Петровића да је човек великог срца, да има разумевања, али „камион једноставно не може преко реке чим мало порасте вода. Овлаже каблови“. И тада стане. Као и живот с оне стране реке где му је кућа, када наиђе невоља одозго са Рудника.

Председник општине Горни Милановац: Радимо пројекат

"Тај проблем је стар 15 година и свако је покушавао да га реши. Тренутно радимо пројекат и сигурно ће мост бити изграђен. Лично сам се упознао са ситуацијом и тај проблем ће бити решен", каже за Курир Дејан Ковачевић, председник општине Горњи Милановац.

Без смеха не могу

Овде на граници села Липовац и Враћевшница, где је књаз Милош Обреновић прогласио Крагујевац српском престоницом пре два века, и где смо наишли на несхватљив проблем да четворо деце не могу у школу када надође река, сељаци муку муче и са путевима, субвенцијама, небригом државе. Ипак смеха никада не мањка код промоћурних Шумадинаца. У јеку када су износили проблеме око моста Михајло Ерић као из топа је прозборио.

-Мени бре одговара када река све поплави!

- Па како, шта причаш глупости?- одговорили су и повикали у чуду мештани.

-Па ето, зароби комшиницу па три дана мора код мене да спава- шеретски одговори Михајло.

ГЗС / Курир