Упознајте учитеље који ђаке образују, возе у школу и са њима играју фудбал

Пријепоље/Бродарево – Учитељица Емина Реџовић Чокић живи у Пријепољу, запослена је у Основној школи „Светозар Марковић” у Бродареву,

а ради у издвојеном одељењу у селу Ивезићи, на обронцима Јадовника. Сваког дана од Пријепоља до овог планинског села, Емина пређе 36 километара, али јој то не пада тешко, јер је горе чекају њених – четворо ученика. Они чине читаву школу.

„Деца буду срећна и весела. Кад видим на дечијим лицима да се нешто променило, то ме гура напред”, каже за ББЦ на српском Чокић.

Поводом Светског дана учитеља и наставника, који се обележава 5. октобра, ББЦ је разговарао са троје учитеља који раде у забаченим школама, тачније, у издвојеним одељењима са мање од 10 ђака – њиховим изазовима и радостима.

Настава се довија нормално иако имма мало ђака, фото: ББЦ

Матична школа у Бродареву ових дана пуни сто година и понос је Златиборског округа.

Прослави се радује и издвојено одељење – Чокић и њено четворо ученика – предшколац, девојчица која похађа други разред и два дечака четвртака.

„Та деца не долазе из сиромашних породица, али су одсечени од света и ретко силазе у град.

„Скоро сам дала задатак да напишу шта све у ово време има на пијаци од сезонског воћа и поврћа, али та девојчица то не зна – она никад није била на пијаци”, наводи Емина.

Настава се често држи уз помоћ пројектора, а негде је и даље графоскоп у употреби, фото: ББЦ

Деца са села су, каже, као и у граду, врло заинтересована за рачунаре и дигитализацију, али су највише жељни људи, дружења и прича.

„Ја се зато не одвајам од њих, једемо заједно, играмо се жмурке и фудбала – потпуно се саживимо”.

Тешко је, додаје, радити са децом различитог узраста, јер је важно све то ускладити и задржати пажњу ученика на њихово градиво.

Мада има и предности, каже, понекад деца подстичу једни друге.

„Деси се да ова два дечака кажу девојчици у другом разреду `како то не знаш, то је лако, шта ћеш кад дођеш у четврти`, а занимљиво је и када се она јави за њихов задатак, иако је две године млађа”.

Зими прво гледате – има ли снега

До школе не путује само учитељица, већ и ђаци, и по неколико километара. Зими је најтеже, јер нема обезбеђеног превоза.

Најтеже је прећи сеоски пут од школе до куће, фото: ББЦ

„Зими прво ујутро гледате да ли има снега. Ако има, онда у ауту мора да буде лопата, крамп, канта соли и ланци”.

Тада је муж вози, а неретко део пута морају да пређу и пешке.

Ова 31-годишња учитељица има искуства и у раду са по једним учеником, и то у неколико наврата.

„Имала сам ту једну девојчицу, али смо стигле на разна такмичења – и рецитатора и из математике. Ништа је није омело што је сама, баш је била дивна и вредна”.

На родитељски састанак јој и данас некад дођу два родитеља, јер су у школи браћа и сестре.

Свако село је на измаку, одлазе људи, и то је изразит проблем, додаје она.

ГЗС / ББЦ