Гуча 2020. без Сабора: Како Срби пишу историју 



 

Гуча 2020. без Сабора: Како Срби пишу историју
07.08.2020 11:40 | 0 коментар(а)



Гуча – Онај ко је измислио Драгачевски сабор заслужује неку велику част, јер је од једне провинцијске игранке
Први Сабор, такмичење рвача у кости, фото: Архива ДСТ

и разгибриге настао највећи трубачки фестивал на свету који је, у протеклих 59 година, привукао више од 16 милиона гостију са свих тачака наше планете, преноси „Политика” у данашњем издању.

Само, питање је коме та част збиља припада?

О томе постоје бар три теорије и још једном их се подсећамо ове седмице, у данима кад трубачи седе у хладовини својих кућа, јер је 60. Сабор отказан због вируса.

Ево шта веле саборске књиге староставне, али и нове, и како Драгачевци, дакле Срби, пишу своју историју... У обимном летопису „Гуча, пола века Сабора трубача” (аутори Адам Тадић, Јовиша М. Славковић, Никола Ника Стојић, Радован М. Маринковић, 2010) стоји:

„На завршној манифестацији `Драгачево кроз песму и игру` 1960. наступила су и два трубачка оркестра, из Горачића и Ртију, па се код гучких далековидих ентузијаста родила идеја да се наредне године (1961), у оквиру постојеће општинске манифестације, организује посебно такмичење драгачевских трубачких орекстара. Тада је именован одбор, чланови су били: председник ОК ССРН - а Властимир Вујовић Лале, професор Ника Никола Стојић, књижевник Бранко В. Радичевић, професор Радослав Протић, учитељ Томислав Протић, наставник Коста Луковић, наставник музике Станојла Ђорђевић Јовановић, учитељ Срећко Смиљанић, наставник Јован Пајовић и службеник Радомир Протић. Они су утемељивачи Сабора трубача”.

Први Сабор, победник Десимир Перишић из Горачића

У књизи „Трубачко саборовање у Гучи 1961 – 2015” (Радован М. Маринковић, Никола Стојић, Јовиша М. Славковић, Зоран Маринковић, 2015.), пише да је „било десет заљубљеника у трубу, Драгачево и Гучу, на челу са Властимиром Вујовићем” и помињу се истих десет личности као оснивачи, али се каже да је у одбору за организацију првог Сабора био и Владимир Атанацковић, режисер из Београда.

У хроници „Драгачевски сабор трубача 1961 – 2005” (Радован М. Маринковић, Никола Ника Стојић, Јовиша М. Славковић, 2006) објављено је другојачије сведочење Радослава Раша Протића, које је он исписао 2000. године:

„Почетком 1961. позвао ме тадашњи начелник за просвету општине Гуча, Томислав Протић, на разговор са новинаром и уредником `Чачанског гласа` Благојем Радивојевићем. У то време волонтерски сам обављао дужност секретара културно – просветне заједнице, а новинар се интересовао о културно – забавним садржајима у Гучи и Драгачеву. Када ме је саслушао био је задовољан, имао је довољно материјала за свој чланак. `Зашто не покушаш нешто карактеристично за Драгачево? Пре неколико дана, на железничкој станици у Чачку чуо сам ваше трубаче. Пратили су неку радну бригаду` рече ми Радивојевић. То је била прва искра – Благоје Радивојевић. Вест је стигла до књижевника и тадашњег уредника „Дуге”, Бранка В. Радичевића, он онда успостави контакт са Властимиром Вујовићем који је идеју прихватио и потурио свој политички ауторитет.”

Историчар Народног музеја у Чачку, др Милош Тимотијевић, аутор је свеобухватне студије „Карневал у Гучи” (2005), где истиче:

„Идеја да се организује Драгачевски сабор трубача дошла је готово сасвим случајно. Уредник `Чачанског гласа` а касније и `Политике` Блажо Радивојевић,  запазио је 1961. године на железничкој станици у Чачку како трубачи испраћају једну радну бригаду. Радивојевић је људима из Народног одбора општине Лучани предложио да у оквиру манифестације `Драгачево кроз песму и игру` уврсте и трубаче `као посебно музичко наслеђе наслеђе овог краја Србије`”.

Тимотијевић у овом тексту, као изворе за речено, помиње новинара Предрага Раовића и његов чланак „Тако је настао највећи сабор на свету”, објављен у „Драгачевском трубачу” 1978, и Јовишу Славковића „Повесница првог сабора трубача”, 2003.

Али, један од поменутих хроничара и књижевник из Гуче, Јовиша М. Славковић, објавио је 2015. о свом трошку малени самиздат „Историјат Драгачевског Сабора трубача”, 2015 (казивање Властимира Лала Вујовића 1995), нагласивши у уводу да је Вујовић тај текст саставио две године пре смрти и завештао га њему, Славковићу, па га овај штампа две деценије касније.

Први Сабор, смотра свих трубачких оркестара

„Знам да ће се, како који дан пролази, јављати све више оних који ће, у најмању руку, тврдити да знају историјат Сабора па чак и оних који ће сведочити да су управо они покренули и основали Сабор. Ми смо 1960. организовали такмичења и целу акцију назвали `Драгачево кроз песму и игру` и убрзо назив променили у `Распевано Драгачево`. Већ у том програму постоји и такмичење трубача за које нисмо били свесни да представља клицу из које ће ускоро нарасти Драгачевски сабор. Није било спорно да ли ћемо организовати такмичење трубачких орекстара, већ како? Тако смо на крају, после дугих разговора, усвојили да такмичење организујемо на отвореном простору на једном од предстојећих народних сабора и одабрали 14. октобар 1961” - пише Вујовић.

Он, даље, наводи да „нема истине у томе да је Блажо Радивојевић оснивач Сабора, нити Бранко В. Радичевић”, али за другог истиче да је много помогао у везама са штампом и у популарисању Сабора, те да је постао кум приредбе предлажући да се назове „Сабор са Овчара и Каблара”.

Вујовић бележи:

„Идеја о такмичењу трубача настала је много пре првог Сабора и ушла у програм рада Општинског одбора ССРН – а. Сабор је резултат организоване и свесне друштвено – политичке активности ОО ССРН – а тадашње општине Гуча, као рганизације чији сам председник тада био.”

Према том сведочењу, дакле, интелектуални отац највећег народног сабора у Србије јесте Социјалистички савез радног народа, само што новија поколења не би умела да одговоре шта је то?

Затим, Вујовић се осврће и на чланке у новинама:

„`Илустрована политика` у једном тексту наводи речи Николе Стојића: `Требала су нам бар четири оркестра за такмичење, а ми смо у Драгачеву имали само два. Због тога, учитељ Милорад Сретеновић и наставница Станојла Ђорђевић мотором крећу по драгачевским селима да скрпе бар још два оркестра и припреме за наступ. И онда је настала потрага по таванима да пронађу старе, избушене и изанђале трубе у којима су становали паукови, и да са таквим инструментима науче будуће трубаче да свирају и да се припреме за Сабор који тек што није почео”.

На то Вујовић отписује:

„Ништа од тога није истина. У то време у Драгачеву смо имали четири оркeстра, Срећка Обрадовић из Ртију, Десимира Перишића из Горачића, Драгана Јовановића из Дљина и Драгише Ковачевића из Граба, и они су учествовали на првом Сабору. Према томе, нисмо морали да сакупљамо људе које ћемо тек научити свирању. Зар се свирање може научити за неколико дана пред Сабор, а на старим трубама не може се ни свирати. А ни учитељ Сретеновић није био у Гучи за време првог Сабора, јер је службовао у једној школи код Босанског Шамца”.

Беше ли ово Андрић: „Ништа не вара човека као памћење, и ништа не издаје као реч”.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


srbi guca istorija

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 90.978.918 посета
Тренутно на сајту: 95 посетилац(a)