и нестварну Провансу прво за војвођанску равницу, а затим и за српске планинске висове. Са децом су се скућили на Златару и направили дом у кући која је стара више од стотину година.
„Од малих ногу сам увек причала да ћу једног лепог дана ћу доћи у Србију да живим свој живот. Тај свој сан и девојачку жељу сам коначно испунила. Супруг и ја смо љубитељи природе, планина и нашли смо ту лепоту за којом смо дуго трагали. Прво смо живели у Војводини, а затим преселили у подножје Златара. Заљубили смо се у ову лепоту на први поглед, јер овде када год отвориш врата од куће имаш разгледницу испред себе", казала је за РИНУ, Маја.
Она је академска сликарка, а Никола академски вајар стога за инспирацију им је, како кажу, само довољно да изађу испред куће. Осим што су се у нестварне природне лепоте заљубили на први поглед, још један разлог због ког су се одлучили да се преселе у село Вилова јесте што су желели да њихова деца науче српски језик и виде други начин живота за разлику од оног који су живели у далекој Француској.
„Нисмо желели да се наши корени избуге, до чега би неминовно дошло да смо са децом остали у Француској. Моја мајка је из Србије и желели смо да их упознамо са нашом традицијом, коренима и да не забораве одакле потичемо. То смо донекле и успели, јер наша деца сада боље говоре српски језик него ми. Заволели су Србију као своју земљу и осећају се као код куће", додаје Маја.
Њеном супругу Николи није било тешко да се уклопи у средину у којој се нашао и да са староседеоцима који за овај брачни пар из Француске имају само речи хвале, изграде права пријатељства."Можда постоји проблем када треба да на француском затражимо помоћ, да се споразумемо, али комшије су увек ту да оставе све своје обавезе и притекну нам у помоћ, овакву срдачност ретко где можете пронаћи. Ту смо да једни другима изађемо у сусрет", казао је Никола.
Иначе, златарски крај постаје јединствено по једној ствари у читавој Србији. У њега се све чешће досељавају млади брачни парови из градске средине. Пре Маје и Николе лед су пробили Дуња и Владимир Ристановић који су живот у Шведској мењали за живот у Ојковици, а затим се у исто село доселио и млади Филип који је отворио први камп хотел симболично назван хотелом са хиљаду звездица.
ГЗС/РИНА
