Де Голов витез и српска мајка 



 
Де Голов витез и српска мајка
20.07.2019 14:54 | 0 коментар(а)



Чачак – Поводом посете председника Француске Републике Емануела Макрона Србији, нижу се сећања
Алекса Петровић Фото „Солунци говоре”

на негдашње пријатељство два народа. Једно од њих прибележио је и чачански књижевник Антоније Ђурић у својој чувеној повесници „Солунци говоре”, описавши успомене Алексе Петровића који се, као осамнаестогодишњак из околине Младеновца, 1914. јавио у добровољце пошто није имао војни позив, преноси данашња Политика у штампаном издању.

И тако почео да дели судбину Српске војске у Првом светском рату, сведочећи касније овако...

„Почетком јануара 1916. били смо у Фијери (Албанија). То је највећи пакао. Сместише нас у неке логоре, ограђене жицом. Логор чувају наши савезници са перушкама, берсаљери... Разапели смо наше исцепане шаторе на влажној ледини, без сламе смо, без хлеба, воде... Десет дана живели смо готово без ичега. Неки италијански генерал, чујемо, тражи да се наше јединице врате у Драч где ће нас, наводно, снабдети храном и укрцати у бродове. Свесно смо опасности којој нас излажу – то значи сигурна смрт на путу. Официри не крију од војника такву могућност. Кад смо схватили да се тражи да напустимо тај логор, захтевамо од официра да се тучемо са Италијанима, па ком опанци – ком обојци. Најзад, после телеграма, разговора, наших претњи оружјем, решено је да наставимо пут према Валони...

Логор је демонтиран, шатори су скупљени. Били смо спремни за покрет. Али, са нама није кренуло око 400 регрута, који су за тих десет дана помрли под шаторима у Фијери. Крећући се споро, немо, према Валони, јео сам успут живо коњско месо и утробу. То ме је спасило, захваљујући томе стигао сам до Валоне где су нас сачекали наши прави, искрени спасиоци, Французи и укрцали нас у своје бродове...

Јадне и изнемогле, али већ на броду нахрањене и напојене регруте, управо један део, искрцали су у Бизерти (Тунис), ратној луци. Ту нас је дочекала музика и наш осведочени пријатељ кога регрути назваше „српска мајка”, дивни старац са лепом, густом брадом, француски адмирал Емил Гепрат. Живот ће учинити да га још једном видим и то 1938. године у официрском дому у Паризу, и да га подсетим на тај величанствени дочек француске војне музике изнемоглим, поцепаним српским војницима...

Два дана касније сам од адмирала Гепрата лично чуо да је од моје класе мобилисано око 30.000 регрута а да је сваки трећи преживео албанску голготу...

Био сам преводилац, тумач у разним командама, болницама, међу рањеницима и болесницима. Касније сам доживео и преживео бродолом када су, у близини Балеарских острва, непријатељски сумарени погодили наш брод. Они који су били добри пливачи скочили су у море. Запливали су према обали, не слутећи да је она удаљена око 30 морских миља. Сви су се подавили. Ми непливачи прихватили смо се оних плутача што су нам дали приликом укрцавања, или брвана и комада даске, и одржавали се на површини до сутрадан, кад су нас покупили мали шпански бродови. После нас је прихватио француски брод и превезао у Марсеј. Те ноћи сам у својој двадесетој години оседео...

И тада, и током мучног пута кроз албанска беспућа, и касније на бродовима, и у Француској, срео сам многе истакнуте личности тог времена. Запамтио сам и то време и те људе. До краја живота памтићу племенитост и љубав Француза према нама. Много година касније бићу у срећној прилици да упознам генерала Шарла Де Гола у Паризу који ме је, као председник Француске Републике, одликовао Орденом витешког реда. Касније сам проглашен почасним грађанином Париза. Чудна је човекова судбина. Мој пут од сељачета испод Космаја, до возара рањеника, хране и муниције на Церу, пут једног сломљеног регрута преко трновитих стаза албанске голготе, побуњеника у Фијери, преживелог бродоломца у водама Средоземног мора до Де Головог витеза, био је заиста мучан. Нисам био херој већ мученик...”

Алекса Петровић живео је у Београду, био носилац 

многих домаћих и француских одликовања. После рата је био истакнути стручњак за пољопривреду, сарадник многих листова и часописа, један од оснивача агенције „Путник”, члан удружења старих ратника и носилаца Албанске споменице.

ГЗС/ Г. Оташевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


solunci govor aleksa

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 





















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 70.322.724 посета
Тренутно на сајту: 71 посетилац(a)