снажних плећа и препланула лица, и оштрих и тврдих црта као од бронзе саливених. Дан се био увелико гасио, дућани и радње ове мале варошице били су већ затворени и свако се повукао у своју кућу. Кад гломазни топовски точкови затандркаше мртвом чаршијом, узнемири се забачена паланка и наста узбуђење међу њеним грађанима. Батерија прође и изби на други крај варошице, официр заустави на једној чистини поворку, нареди вољно и све остало за одмориште, те сјаха с коња и предаде га послином.

Одмах настаде у батерији жив покрет момчади која поскака са седишта и предузе све да припреми одмор. Једни пођоше по сено и дрва, други узеше да стоварају каре, трећи да побијају коље за које ће везати стоку, а четврти пођоше до реке по воду, те да оперу топовске точкове и поскидају са њих дебело блато које су понели са друма од Ариља одакле су јутрос кренули. Уморни волови који вуку ову батерију, ослобођени јарма, узеше да дахћу очекујући да им се положи храна. А официр, пошто је још неке наредбе издао, крете натраг у варошицу да потражи телеграф”.

Овако почиње поглавље „Једна борба” у капиталном делу знаменитог српског књижевника Бранислава Нушића „Девет - сто петнаеста: трагедија једног народа” (Београд, „Геца Кон”, 1931).

Прича описује борбе у Чачку и околини, у јесен 1915. По исповести једног официра, Нушић опсежно и пластично црта ток борбе, пад Чачка али и прилике у Војсци и међу цивилима, наводећи:

„Официр поче да ми казује о борби на Чачку. Казивао је много и ја, вероватно, нисам упамтио све. Ипак сам сутрадан забележио датуме и поједина места. Из тих мојих бележака и из памћења, колико сам га сачувао, ја данас препричавам то казивање, препричавам га својим речима. Официрево казивање је било можда природније и једноставније, али сам само ја целину сачувао у сећању и казујем онако како сам је сачувао”.

И наставља:

„То је била једна пољска позицијска батерија Дринске дивизије која стиже отуд са Дрине, са Суве Горе. Кад је 27. септембра непријатељ, после вишедневне борбе, прешао Дрину, батерија је ова добила наредбу да се одмах повуче на Добрун – Вардиште, одакле је преко Шаргана стигла у Ужице. Непријатељ је тада већ дубоко био ушао у Србију те се морало и даље одступати, од Ужица на Пожегу, па у Ариље, а одатле у Гучу.

Официр оборене главе, а забачене капе изнад чела, лагано корача некалдрмисаном, оцедитом улицом варошице, не обазирући се на радознале погледе преплашених становника од којих, преко високе Јелице, једва да допре из Чачка каква вест о ситуацији у земљи, те које долазак једне батерије са Дрине, чак овамо у срце Шумадије, испуњава тешком бригом и слутњом.

Полицијски писар, који се придружио капетану, један улопан и неизбријан срески тип, покушао је успут да постави по гдекоје питање, али је капетан само одмахнуо руком не одговарајући му. Писар, видећи да на питање не добија одговоре, узе непитан сам да прича шта зна, шта је чуо, шта је допрло до Гуче.

- Овамо не ваља. Званично ништа немамо, ал` тако кажу. Веле, непријатељ је кренуо из Ваљева, силази преко Трбушана и Љубића. Слали смо коњанике, а разговарали смо и преко телеграфа са Чачком. Имамо и једно писмо од мога колеге, послао ми по мом коњанику, вели: ми евакуишемо. То још пре три дана, а отад не знам како је. Немамо никаквих вести.

Капетан, нерасположен да се упусти у разговор, саслушао је све ове вести које, ма колико биле и непоуздане, ипак дају нешто података да се ситуација може бар наслућивати. Он је, размишљајући о добивеним вестима, одбио онај један проценат који војници увек приписују страху, због којега цивилаши преувеличавају вести и изашло му је одприлике да се борбе воде вероватно негде око Ваљева, рецимо на положајима изнад Ваљева. Највише још што би се могло дозволити, ако су Аустријанци једновремено сишли и Колубаром и Јадром преко Осечине, било би то да је и Ваљево пало. Према томе капетан је срачунао да ће у Гучи завршити своје одступање и ту сачекати наредбе које ће гласити да са батеријом крене на тај нови фронт.

Преплављен тим мислима и не слушајући даља казивања писарева, који је тапкао за њим по блату, капетан се уврати у среску зграду, из чијег је зида истицао читав сноп жица које је прихватао један дирек побијен испред. У телеграфској станици затече он телеграфисткињу која је беспослена читала неки стари број београдских новина. Он нареди да потражи везу и распита где се налази Команда Ужичке војске. Седе затим и написа телеграм којим извештава команданта да се налази у Гучи и остави потпоручника да чека везу и испошаље телеграм, а он оде да потражи мало одмора.

Прихватио се у кафани где му је спремљен конак, па се затим повукао у собу и убрзо, уморан, легао. Била је већ прошла поноћ кад на капетанова врата неко закуца, најпре тихо, а затим јаче. Био је то потпоручник који је довео собом једног ордонанса.

Корице књиге знаменитог српског писца

Капетан, још довољно неодморен и неиспаван, седе на кревет и припали свећу у ниском лименом свећњаку. Ордонанс, који са потпоручником уђе у собу, прераде му једну малу коверту, коју капетан хитро отвори и принесе лист хартије свећи. Прелети га једанпут и двапут па, не говорећи ни речи, потписа завој и врати га ордонансу који салутира и оде. Капетан се диже са постеље и рече потпоручнику који је остао у соби:

- Идите одмах избудите људство.

- Покрет? - учини потпоручник изненађен јер он још није био ни легао да се одмори.

- Покрет! - одговори капетан суво.

- Хитан? - пита даље потпоручник.

- Одмах, још ноћас!

- На коју страну?

- Видећемо, казаћу!

- Стока је преморена! - усуди се да примети потпоручник.

- Знам! Учините као што сам вам наредио! - одговори капетан и окрете се буновном и дремовном посилном, који је пао у собу те му нареди да поскида са чизама колико толико синоћње блато и спреми остали пртљаг.

Потпоручник салутира и оде а мало затим, док се капетан још навлачио и опремао, писну трубни знак тамо крај реке и пресече ноћну тишину која је лежала над паланчицом.

Кад је већ навукао и шињел и опасао револвер, он узе још једном наредбу која је лежала на сточићу, да је поново прочита. Наредба је била од Команданта Ужичке војске, у њој му се наређује да одмах крене за Чачак и да гледа да се пробије кроз варош, иначе му је батерија изгубљена, јер је Чачак пред падом.

Ипак, она синоћња обавештења писарева нису била нетачна! - сину кроз главу капетану, стрпа наредбу у џеп од шињела и натуче капу на незачешљану главу, па пође кроз ноћ телеграфу да потражи Чачак те да се распита каква је ситуација тамо, не би ли сазнао није ли већ доцкан кренути на ту страну...”

Књига Бранислава Нушића „Девет - сто петнаеста: трагедија једног народа” јесте опширна мемоарска ратна проза која на 720 страница описује одступање српске војске и народа преко Косова и Албаније 1915. године пред најездом Аустроугарске. У спомен онима који су дали своје животе, кроз аутентичне записе и сећања Нушић потресно приповеда трагедију целокупног српског народа. Књигу посвећује свом јединцу: „Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб”.

Нестаје осмеха највећем српском комедиографу у јесен 1915. кад је на бојишту изгубио сина Страхињу – Бана. Са остатком своје породице, супругом Даринком и кћерком Маргитом – Гитом (1894 – 1970) „уједињени тугом за гробовима” који су остали за њима, заједно са Српском војском повлаче се према Албанији и стижу до Пећи. Одатле одлази у избеглиштво: у Италију, Швајцарску и Француску.

Приредила Милица Баковић

 ГЗС