Испод Василијиног врха, највише коте Јавора (1.519 метара), и украј пута Ивањица - Нова Варош, налази се спомен-комплекс са траговима бојева и белезима посвећеним јунацима из два минула века. Део међаша прошлости Старог Влаха још увек је, нажалост, мало познат и далеко од очију јавности.

Пролазећи друмовима преко планине, намерници што обилазе родни крај или излетници и гости околних планина, као и мештани, рабаџије, дрвосече и кромпираши, пред белим мермерним спомеником на вису запале свећу и прекрсте се, уз речи: „Бог да им душу прости, вечна слава и хвала им!" Поклоне се сенима јаворских јунака, разгледају „крсташе" на гробљу ратника из Јаворског рата (1876-1878), а само ретки обиђу оближњи Карађорђев шанац.

Многи и не знају за ову историјску знаменитост, а неки се не усуђују да кроз високу траву закораче преко дубоког рова до бедема и земљаног утврђења са још видљивим местима за топове и џебану. Због немара поколења шанац није истражен, као ни остали на подручју од Голије до Муртенице. Нема га ни на туристичким мапама, нити се помиње на крајпуташким таблама које је пре неку годину поставила Туристичка организације Ивањице. С друге стране, по српском усуду, завичајна историја није се учила у школама.

Шанац на Јавору, испод Василијиног врха, изграђен у доба Капађопђа, а у каснијим бојевима дограђиван и поправљан, најочуванији је шанац у Србији - сведочио је, за „Новости", пре више од две деценије, Миодраг Соколовић, историчар Републичког завода за заштиту споменика културе.

Као и на осталим планинама Старог Влаха, јаворски шанац, са два мања оближња, подигнут је на погодном војно-стратешком месту - за борбу, осматрање, страже, одбрану од упада Турака и удара у позадину. Устаници су га изградили недалеко од караванског пута који је долазио са Сјеничке висоравни и из долине Увца и водио у котлину Моравице. Сведок је Карађорђевог похода у Стару Рашку 1809. године, када је вођа Првог српског устанка личним присуством и биткама наговестио намере Србије: да пресече „велики богаз" - цариградски друм за Босну и споји се са "браћом Црногорцима".

МАЛО је познато да је овде крварила и црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића. У десет дана "јаворског штита", у новембру 1915. године, бранили су бок српске војске у одступању према Албанији, а сердар Вукотић је на висове уводио последњу резерву и два пута на положајима лично преузимао команду. Хроничари су забележили да је у огорченим борбама са Швабама Карађорђев шанац у једном дану три пута отиман и поново на ножеве преотиман, да је хук битке на јаворским положајима кључао као вулканско гротло.

Спомен-обележје на Јавору је, према речима етнолога Катарине Грујовић из Краљева, под заштитом државе. На порталу Завода за заштиту споменика културе наводи се да је одлуку о утврђивању спомен-гробља са спомеником мајору Илићу на Јавору за непокретно културно добро - знаменито место, Влада Републике Србије донела 26. јуна 1997. године.

ОЈ, ЈАВОРЕ

О ратницима, бунама и бојевима најбоље сведочи народна песма што се проноси кроз саборе и светковине: „Ој, Јаворе, не треба ти кише, јунаци те крвљу натопише, нема места ни камена твога да не чува јунака једнога..."

ГЗС/Драгољуб Гагричић