и већ увелико спроводи задатке због којих је формиран. Војска Србије је, наравно, и раније имала пионире, старешине обучене за овај посао, који су пожртвовано радили на уклањању смртоносне заоставштине ратова, као што су мине, гранате или авио-бомбе.
Ипак, ова јединица је нешто друго и јединствена је у ВС. Наиме, за војне потребе у ратним условима, разминирање се пре свега врши у мери у којој је неопходно да нека јединица безбедно прође и настави са обављањем својих задатака.
У мирнодопским условима овај посао се мора обавити детаљније, тако да се практично гарантује да после рада пиротехничара више нема заосталих убојних средстава. Та процедура, уклопљена у строге међународне стандарде, назива се хуманитарно разминирање.
Поменути вод, чији је командир капетан Ненад Кањевац, оспособљен је управо за такав начин рада. Јединица се налази при 310. инжињерском батаљону у Прокупљу, који је у саставу Треће бригаде Копнене војске ВС. У пракси, њихово радно место је цела територија Србије.
Тренутно су ангажовани на војном аеродрому у Сјеници, засутом разним врстама бомби током НАТО агресије. Тамо, као и на другим локацијама, и даље посебна опасност вреба од касетних бомби, што доказује недавна експлозија приликом радова на градилишту у Нишу, када су повређена двојица радника.
Многи грађани и даље нису свесни опасности од ових бомби величине конзерви, које су расејане током рата 1999. године. Код Сјенице, један човек је својевремено пронашао касетну бомбу и ставио је – као украс, својеврсни сувенир из рата – на телевизор, где су је војни стручњаци, по сазнању за то, затекли и затим безбедно уклонили.
Дете из истог места пронашло је касетну бомбу и вукло је за падобран за собом. Неко од грађана је зауставио дете и позвао војску, која је обезбедила лице места. Петнаестак минута касније бомба је експлодирала „сама од себе”, срећом без последица.
Двојица пиротехничара погинула су 2012. године приликом разминирања на Копаонику, а више њихових колега тешко је повређено у минулом периоду. Све ово говори о опасностима са којима су суочени припадници Вода за разминирање и уклањање неексплодиралих убојних средстава.
– Док обављамо наш посао, не осећамо страх. Таква осећања се понекад појаве касније, када накнадно размислимо шта је могло да се деси. Сви смо добровољно на овим дужностима, заинтересовани смо за технички аспект посла, а пре свега да спречимо страдање грађана од неексплодиралих убојних средстава – истиче капетан Ненад Кањевац, командир вода састављеног искључиво од старешина, официра и подофицира.
Његове колеге и он имају само десет одсто већу плату од осталих припадника војске, имају бенефицирани стаж четири месеца на годину дана, док већина припадника ВС има бенефицирани стаж два до три месеца по години стажа. Осим тога, пиротехничари имају право на посебних десет дана годишње за такозвани опоравак, практично нешто дужи годишњи одмор од осталих у војсци, што иначе важи и за остала радна места у ВС са повећаним ризиком и отежаним условима рада.
Осим код Сјенице, припадници овог вода ангажовани су и на стрелишту „Међа”, где не уклањају заоставштину рата, већ редовних гађања која војска изводи. Углавном је реч о неексплодиралим гранатама калибра 30 мм, муницији за аутоматски бацач граната, који је пешадијско оруђе. Двоје кадета Војне академије је погинуло, а више њих је повређено 2012. године приликом детонације такве заостале гранате на полигону „Пасуљанске ливаде”. Иначе, овај вод се ангажује искључиво за рад у војним објектима.
– У периоду после НАТО агресије пиротехничари су били распоређени при Ратном ваздухопловству и противваздухопловној одбрани и при Централној логистичкој бази. Због обима посла 2014. године донета је одлука да се формира посебна, специјализована јединица – објашњава капетан Кањевац, који командује водом од оснивања ове јединице и свој посао сматра изузетним професионалним изазовом.
Задаци су сложени, при оснивању вода предвиђена је петогодишња обука за период 2014–2019. године и она је недавно окончана, нешто пре предвиђеног рока.
Вод је подељен у тимове које чине пиротехничар, медицински техничар, водич службеног пса и возач. Међу командирима тимова су заставници Бранислав Лазић и Дејан Милановић. Обојица су у воду од оснивања и претходно су били у пионирским јединицама.
– Бавим се овим пословима од своје 19. године и могу да кажем да највећа опасност прети од касетних бомби – истиче заставник Лазић. Са тим мишљењем се слаже и заставник Милановић.
– Касетне бомбе се могу активирати на више начина. По природи посла увек смо опрезни, али кад је о касетним бомбама реч, опрез мора бити на највишем могућем нивоу – додаје заставник Милановић.
Понекад и саме пиротехничаре изненади оно што пронађу под земљом. Код Сјенице су пронашли остатке сандука пуног италијанске пушчане муниције из 1936. године. У касарни у Топчидеру нашли су такође остатке сандука са аустроугарском пушчаном муницијом из 1916. године.
А на аеродрому у Сјеници, осим неексплодиралих средстава, из земље су извукли невероватне две и по тоне гвожђа. То су делови – кошуљице и гелери – експлодиралих бомби којима је дејствовала авијација НАТО-а.
Овај податак довољно говори о интензитету бомбардовања, али и о потенцијалним опасностима које се и даље налазе под земљом.
ГЗС/Политика (Милан Галовић)
