спремити печеницу за Божић.

Празник је назван Туциндан јер се некада прасе или јагње "тукло", односно ударало крупицом соли или ушицама од секире, па се онда, тако убијено или ошамућено, клало и редило.
Тај обичај је остао из претхришћанских, многобожачких времена и повезан је са приношењем жртве, али га је православна црква прихватила и благословила, јер после шестонедељног божићног поста јача храна добро дође.

За печеницу која се некада називала "божњићара" обично се коље младо свињче или јагње, а има људи који закољу и ћурку, гуску или кокошку. Међутим, живина се у многим крајевима никако не сме наћи на божићној трпези због веровања да је она симбол "назадовања и растурања куће" јер "кљуца и баца земљу иза себе".

Уколико се негде коље за супу, обавезно се одмах бацају глава и ноге. Печеница која се спрема за Божић доприноси срећи и благостању куће у којој се коље. Свињче или овца убијају се до поднева, док дан не напредује, а на месту где ће бити убијене претходно се положи слама.

Од Туциндана почиње и спремање куће за Божић. Домаћица припрема брашно за мешење, посуду са зрневљем жита, мења сламу у гнездима за живину, прибавља суве шљиве, смокве, орахе, новчиће и бомбоне које ће на Бадње вече просути по слами расутој у кући, а које ће деца покупити пијучући. На тај дан, према веровању, ништа се не сме давати, нити износити из куће, али је зато тада неопходно вратити све дугове, да домаћин не би био дужан до следећег Божића.

У појединим крајевима Србије на Туциндан се вечера на поду, никако за столом, и глава куће мора седети окренута према истоку. Прво се постављају со и бели лук, а онда хлеб, пасуљ, купус, риба и остала посна храна.

ГЗС