као приправник у Општинском јавном тужилаштву, тада је у Новом Пазару било укупно четири адвоката: Ризо Селмановић, Мујо Мујовић, Сулејман Џанковић и Хафиза Демировић. Сва четворица су већ задуго били једини адвокати у Новом Пазару и може се рећи да су већ били старији људи. Или су мени тада тако изгледали.
Године 1979. се у именик адвоката уписао Мехмед Хот, до тада судија Општинског суда у Новом Пазару. Знам да по тадашњим прописима три године по престанку судијске функције он није могао бити у истом месту адвокат, па је адвокатску канцеларију регистровао у Рожајaма, али је у Пазару од првог дана радио. Млад, леп, елоквентан и пун енергије. Његов долазак је у пазарску адвокатуру унео значајну позитивну промену. И заиста, он као појава, његови поднесци и његово поступање на претресима и расправама били су нешто сасвим ново и, наравно, добро. Одмах је преузео примат и постао најпопуларнији адвокат у Новом Пазару. Успоставио је познанства и пријатељства са тадашњом елитом београдске адвокатуре – Филом и Томом Филотом, Вељком Губерином итд., и са њима у тандему поступао у неким маркантним предметима. Мислим да је почетком осамдесетих година његовим залагањем установљен Одбор адвоката у Новом Пазару. Он је био и први председник новопазарског Одбора.
Био је, такође, и члан Управног одбора Адвокатске коморе Чачак. Награђиван је Плакетом и Повељом Адвокатске коморе Чачак и Плакетом Адвокатске коморе Србије.
После њега су председници Одбора адвоката у Новом Пазару били Рамиз Црнишанин, моја маленкост – Ибрахим Танкосић, Хафиз Хајровић и садашња пред- седница Наташа Мијаљевић. До сада су два адвоката са овог подручја награђена плакетом Адвокатске коморе Србије – Мехмед Хот и моја маленкост.
Раније се ретко дешавало да „дође нови адвокат”. За разлику од овог времена. Мехмед Хот је сваког новог адвоката прихватао оберучке и помагао му у свему. Он је заслужан што сам ја те 1991. године напустио суд и отишао у адвокатуру. То је било овако. Jа сам био судија већ читаву деценију. Ожењен сам био, отац двоје мале деце. Супруга је радила као секретар у Дому културе. Становали смо у стану који сам добио од суда, али је у току био спор између Пореске управе и Општинског суда око права својине на том стану. Могао сам га изгубити. Инфлација се захуктавала. Биће пресе- чена увођењем „Аврамовог динара” 24. јануара 1994. године када је за једну марку било довољно седам динара.
Ја волим да се дружим. Волим риболов, камповање, скијање. Али не волим да се „гребем” нити да од било кога добијам било шта на поклон. Тешко је било то пратити са судијском платом. Једва сам финансијски састављао крај са крајем. Било је дошло време да немам пара за неке основне потребе. На пример, некада ни за доручак. Одлучим да идем у адвокатуру. Нађем локал. Дам га другом привремено у подзакуп чекајући да се спор око стана реши, и то тако трајаше годину. Мехмед Хот је знао све то. Тог дана, након једног суђења у коме је он поступао код мене у предмету, нас двојица одемо у бифе на кафу. Ја поново почињем тему око мог одласка у адвокатуру а он ми каже:
-Немаш ти, Буке, петљу да то урадиш.
Хвала му. Ја сам само заћутао. Преко ноћи, негде око два сата иза поноћи, пробудио сам се. Као да ми је нешто „цакнуло” у глави. Знао сам шта је, е, имам му! Пала је одлука. Идем. Без обзира што је стан остао нерешено питање. Без обзира на неизвесност која ме очекује. Без обзира на противљење супруге коју је та неизвесност за егзистенцију породице плашила. Без обзира на све. Мислио сам
Бог помаже.
Ујутро, пошто је председник суда Жико Радомировић увек долазио на посао пола сата раније, и ја сам дошао у исто време. Одем право код њега у кабинет. Из- ненадио се веома.
-Жико, одох у адвокате. То је оно што је од два сата иза поноћи чекало до
6.30 ујутро да буде саопштено председнику. Тек се сада изненадио.
Погодила се срећна околност да ми се након неколико дана указала прилика да купим монтажни локал у близини суда. Узајмио сам се у породици тадашњих 10.00 немачких марака. Мехмед Хот ме је одвео у Чачак да положим заклетву. Успут смо разговарали. Причао ми је о свом адвокатском искуству.
Између осталог казао ми је и ово:
-Само да знаш, од сутра у сваком новом предмету имаћеш два нова неприја- теља или бар незадовољника.
Ја сам прокоментарисао:
-Ваљда једног.
-Не, Буке, два рекао ми је – Противник твоје странке је свакако први. Други је твоја странка. Твоја странка коју браниш, ако буде ослобођена, сматраће да је тако и требало јер није крива, па ту нема твоје заслуге, а опет, узео си јој паре. Ако је суд осуди, онда је то зато што ти ниси успео да је ослободиш, а узео си јој паре. Ако странку заступаш, па она добије спор, рећи ће да је била у праву и да је за џабе дала паре адвокату. Ако странка изгуби спор, рећи ће како је платила, а ти изгуби спор!
Тада сам мислио да претерује. Данас, после 31 године искуства у адвокатури, ја видим да он тада није претеривао, да је био у праву. Ипак, већина клијената није баш таква.
Ја сам овде писао о колеги Мехмеду Хоту, кога сам изузетно ценио и сада о њему пишем са великим пијететом. Он је умро 2020. године. Био је адвокат од 1979. године до своје смрти када је и брисан из Именика Адвокатске коморе Чачак. Био је доајен пазарске адвокатуре. Отишао је у време короне, па због тога његов одлазак није ни могао бити на достојан начин обележен. Жао ми је због тога. Нека ово моје сећање бар мало то исправи.
Наравно да је поред њега пазарска адвокатура имала, а и сада има, још адво- ката достојних поштовања свих колега. На овом месту нећу никог другог споменути. Можда другом приликом.
Дуг од 10.000 сам вратио брзо. Неочекивано брзо. Адвокатура ми је омогућила да школујем децу у Београду. Син Емир је адвокат већ 11 година. Кћер Елма стома- толог ортодонт. Највредније је што су ми деца постали поштени, радни и племенити људи. Стекао сам кућу, локал и викендицу. Довољно. И доста пријатеља колега. А, богами, и пријатеља међу клијентима. Задовољан сам. Хвала адвокатури.

Новопазарске анегдоте

Ја сам се давне 1978. године запослио у Општинском јавном тужилштву у Но- вом Пазару као приправник, затим сам радио у Општинском суду у Новом Пазару као судија и 1. децембра 1991. године уписао се у Именик Адвокатске коморе Чачак под редним бројем 390.
Зграде правосуђа у Новом Пазару, и стара у тзв. судском сокаку и нова у центру града, имале су посебну просторију звану бифе, у којој се у паузама између суђења пила кафа и коментарисао посао, а, богами, и живот уопште. Понекад би неко од колега, да би друштво после радног времена почастио због неког свог разлога, донео и флашу пића и уз пиће најчешће и пршуту или суџук за мезе. Тада би требало да неко суџук или пршуту исече ножем. У бифеу је стално стајао један нож мало дужег сечива и увек оштар. Представљао је corpus delicti у једном предмету убиства. На дрвеној дршци ножа фломастером био је исписан број предмета и име окривљеног. Ја тада тог окривљеног нисам познавао.
У ситуацијама кад би тај нож затребао, ми бисмо се шалили говорећи:
-Дај тог (по имену са дршке) да исечемо ово мезе.
Тај са дршке је био осуђен на 15 година за квалификовани облик убиства. Једног дана је у моју канцеларију дошао клијент и представио се. То је био уп-
раво онај чије име је било исписано на дршци ножа. Тражио је да га заступам у једном парничном предмету. Сазнао сам да је претходно опозвао пуномоћје колеги, те да је
поступак у предмету поодмакао.
Прво сам затражио од њега потврду од колеге да је са њим регулисао односе, па он то доне након пола сата. Затим му узех пуномоћје само за разгледање списа и број телефона и ту радњу наплатих унапред. Након обављеног разгледања списа позвао сам га и казао му да он, по мом мишљењу, не може добити тај спор у коме је био тужилац и да му је боље да повуче тужбу и тиме избегне даље трошкове.

-Не ја хоћу да ме ти заступаш до краја без обзира на то. Хоћу да ствар доведем до краја, па бар да знам да је суд утврдио да ја немам то право.
Своје поступање у том предмету сам условио да ми претходно код суда овери изјаву коју сам ја саставио, а у којој је он потврдио да сам му предочио да ће спор из- губити и да му је боље да повуче тужбу, али да је он и поред тога тражио да га засту- пам и да поступак буде доведен до краја. Прихватио је и врло брзо ми донео оверену изјаву. Спор је окончан пресудом којом се његов тужбени захтев у целини одбија као неоснован, ја сам га обавестио о томе и сутрадан је он дошао код мене у канцеларију. Ушао је у канцеларију и казао:

-Ти мени изгуби спор, а рекао си да ћемо спор сигурно добити!
Ја сам прошао поред њега, отворио врата од канцеларије и казао му:

-Изалази напоље, заборавио си да имам твоју оверену изјаву. Да тим поводом више никада ниси дошао у моју канцеларију.
Зачудо није правио проблем и мирно је отишао. Наравоученије – не треба при- хватати ангажовање у спору када сматраш да се не може добити. Ако клијент из- ричито тражи, онда прихватање условити оваквом овереном изјавом клијента. Тог принципа се држим и данас.

АК Чачак/ГЗС, Г. Оташевић