Весна Јаблановић са породицом живела је у Чикагу, највећем српском граду после Београда, како и тамошњи Срби воле да кажу, где се са супругом Радом и ћеркама Тањом и Снежаном одселила пре више од три и по деценије. Међутим, Србију и родно село - Пакчаницу код Краљева, никада није заборавила. Саосећала је са сваком невољом своје родбине, бивших комшија, пријатеља, знаних и незнаних и са родитељима и сестрама помагала их на разне начине.

„Бринем и сада због страшне епидемије која је погодила свет, можда и више него било када и молим се за  сваког оболелог да оздрави, здравог да не оболи. Тешко ми пада и несрећа сваког народа, наравно и америчког који је са 300.000 оболелих и више од 8.000 умрлих у врху највећих жртава корона вируса.Колико сам тек забринута за своју породицу! Старија ћерка  ради на пријемном одељењу Универзитетске клинике „Лајола“ где су неизбежни свакодневни сусрети са великим бројем оболелих“, казује Весна.

Иако је у пензији ова узорна супруга, брижна мајка, бака, ћерка и сестра има у кући пуне рука посла. На гласу су њене кулинарске вештине у припремању врхунских гастрономских специјалитета, пре свега српских, мада за њу нема тајни ни из многих других нациоанлних кухиња.

„Сваки дан моју породицу,дивне унуке-петнаестогодишњу Анђу и седмогодишњег Миленка,мајку,често и сетре Лелу и Славицу, обрадујем неким од слаткиша које спремам с великим задовољством и пажњом,почев од ситних колача,палачинки с разним џемовима, штрудли,слатких и сланих пита па до торти. Није ми тешко, време ми  брже пролази,чувам ведар дух и то сматрам својом борбом против болести која хара светом“, додаје Весна.

У кухињи овој дами златних руку,како многи кажу, све више помаже унука Анђа, бриљантна ученица тамошње средње школе, која је кулинарски таленат наследила од бабе.На недавном средњошколском такмичењу у Чикагу Анђини салчићи, мешени уз бабину помоћ, освојили су прво место у конкуренцији најразличитијих слаткиша националних кухиња из тридесетак држава широм света.

Веснине коре ускоро у Гинисовој књизи

Према Весниној причи,ових дана највише меси пите од јабука сорте „грен смит“, које су идеалне за јачање имунитета а и она их обожава и сматра их заштитним знаком своје кухиње. Анђа и Миленко не иду у школу,стално су уз баку  и помажу јој, тако да  се чувена „јабучара“ зачас нађе у пећници.

Многи познаници и пријатењи предлажу Весни да се са својим корама пријави за упис у Гинисову књигу рекорда. Познато је да њене коре за пите достижу дужину од неколико метара и ширину већу од  два  метара, тако да неће бити изненађење ако се одлучи на тај подухват.За сада јој је најважније да у њеним  питама и другим гастрономским ђаконијима ужива породица,родбина,пријатељи и комшије.

Да није  дошло до епидемије Весна би са супругом Радом и млађом ћерком Снежом већ била у Србији, у родном селу Пекчаници где је са сестрама и мајком  прошле године завршила обнову  родне кућу и целог домаћинства што је била очева давнашња жеља и аманет. Биће стрпљива,како каже,само да сви остану здрави, а за завичај биће дана, већ током лета или у рано пролеће следеће године.

 ГЗС