затим, приморао сељаке да саде. Ратко Вукићевић, председник УО асоцијације „Плодови Србије”, крстарио је пољима од Маљена до јужних обронака Голије и, вративши се, прича да ни остарели земљоделци не памте роднија кромпиришта.
– Примерице, на голијским висовима у Рудном, на 1.100 метара надморске висине, или у Табановићима на 800 метара, између Пожеге и Равне горе, произвођачи имају по 50 тона на хектару. И то искључиво сувим ратарењем, без капи заливања, али применили су десикацију, односно уништавање зелене масе пре краја вегетације. Највећи род дале су сорте коломба, еверест и камел.
Он оцењује да је ово, коначно, била једна климатски веома повољна година (на почетку се појавила пламењача, али су озбиљни произвођачи то лако решили заштитом) и истиче да је, као привредник и Србин, задовољан још нечим:
– Срце ми је пуно кад видим да су се наши људи обучили да раде овај посао. Користећи добру заштиту и све бољу механизацију успели су да проникну у сваку тајну овог ратарског заната. Оваквим приносима приближили смо се, само на корак, развијеним земљама. У Србији је пролетос кромпиром било засејано 50.000 хектара, принос је између 28 и 30 тона просечно. Род од 1,4 милиона тона наша држава никад није имала, нити памти.
По становнику је потребно око сто килограма (700.000 тона), део рода одлази у семе и индустријску прераду, али ће сигурно бити вишка за извоз.
– Цена у Европи је као и лане, 15 до 20 центи по килограму упаковано у магацину, а купци су велики трговински системи у Немачкој, Француској и земљама Бенелукса. На домаћем тржишту нешто су ниже јер Руси нису повлачили рани кромпир из Србије, вероватно су имали својих залиха или ишли на друга тржишта. Међутим, ових дана су велики руски купци најавили долазак на преговоре, има интересовања и из Бугарске и Румуније, али ми морамо да будемо нешто нижи са ценама него испоручиоци из ЕУ. За невољу, ту се опет јавља стари проблем: долазе Руси и траже 5.000 тона а овде толико не могу да нађу ни на пет места укупно. Мали су магацини, недостају добре машине за паковање па, поред нашег труда да се то поправи, и држава мора дати неки подстицај.
Вукићевић наглашава да су српски кромпираши храбро издржали најтежи ударац – укидање царина на увоз кртоле у Србију пре две године – а сад је циљ да се приноси подигну на више од 30 тона, и затим не стане на томе.
– Ми не можемо да достигнемо просек Холандије од 50 до 60 тона, јер тамо никад нема жарких лета са више од 30 степени Целзијуса, нити смо им равни по механизацији. Управо машине су нам најслабија тачка јер је за врхунску производњу потребно припремити слој од 15 до 20 центиметара добро уситњене земље, а за то је неопходан трактор од бар 80 тона. И то није крај: кад је род велики произвођачи из ЕУ кромпир продају испод цене, где стигну, само да би га се отарасили, па од наше владе тражимо да нас у таквим ситуацијама заштити од дампиншких цена. То је право сваке државе и она мора о томе да води рачуна.
А како ће рачун за 2016. свести најбољи српски кромпираши?
– Произвођач који је нашао 50 тона на хектару мора да са 14 тона враћа дугове, семе, ђубриво, хемијска средства, кредит. Ако буде добио 20 динара по килограму, остаје му чисто великих 720.000 на хектару, за његов рад и амортизацију машина. Суштина нашег посла је радити само на повећању приноса и квалитета јер су ту велике резерве, никако на ширењу површина под овом биљком.
Ратко Вукићевић (58) са синовима Костом и Милошем власник је предузећа „Агромобил” у Врањици код Гуче које је, са 60 сталних удруженика, по угледу на холандске кооперативе, водећи произвођач јеловног и семенског кромпира у нашој држави. Посао иде овако: „Агромобил” кооперантима обезбеђује семе, репроматеријал, новац, складиштење и продају. Магацин у Врањици прима 2.500 тона, а само тројица радника могу за дан да приме и сместе 10 шлепера (250 тона). Запремина сваког сандука је 300 килограма и он на пријему добија своју личну карту са основним подацима, парцели с које кртоле потичу, сорти и килажи. Вага је на виљушкару јер је Коста, боравећи у САД, видео да тамо за мерење користе блутут, па је тај уређај набављен у Холандији и постављен на утоваривач „Агромобила”. Тако једна тројка обави посао за који је раније било потребно 60 радника жуљевитих руку.
Извор: Политика, Г. Оташевић
