у „Друмове Драгачева од средњег до 20. века”. За испомоћ, листао је путописе Каница и Вујића и скида своју вуковску шајкачу пред Андрићевом реченицом: „И на свим друмовима и путевима којима сам доцније у животу прошао, живео сам само од те убоге среће, од своје вишеградске мисли о богатству и лепоти створеног света.”
– Турци су углавном користили оно што су још Римљани просекли по Драгачеву, а најважнији колски друм овога подручја ишао је преко Паковраћа, Марковице и Дљина. У Гугљу га је чекала моравска скела, па настављао ка Пожеги и Ужицу. Скелеџија је од 1843. до 1846. био Јован Маринковић из Дљина, није могао ока да отвори од посла и зато је плаћао највећи годишњи закуп, 230 гроша. Цене за брод одредио је књаз Милош: од пешака – паре 3; од јашућа човека – пара 20; од вола – пара 15; од овце и козе – пара 3 – сведочи Славковић.
Књижевник из Гуче добио је Вукову награду за 2017. управо због тога што нема засеока његовог драгачевског човечанства којим није прошао и забележио штогод. Па приповеда:
– У римско доба поред путева грађени су чуварски кастели и каструми, па око њих настајала насеља а Турци су, за њима, подизали свратишта, ’анове и ме’ане. Караванским путевима у средњем веку није било простора за запреге, само за пешаке, коњанике и товарне мазге. И сви су хитали брзином пешака.
Најстарији облик саобраћаја у турском земану био је кириџилук коњима, мазгама и магарцима, и тог су се заната лаћали само најкуражнији, већма људи из села јужног Драгачева. По запису из 1503, пошавши из Осонице и Лука код Ивањице с ђогатима накићеним мешинама и бурадима, караван је за само 15 дана ујахао у Дубровник и Котор с 1.560 товара катрана за премазивање лађа.
Коње, везане један иза другог повоцем о репове или самаре, предводиле су кириџибаше. Њихов посао био је да за накнаду преносе вуну, кожу, сир, кајмак, луч, катран. Јахали су с припасаним оружјем и момцима, старали се да их ко не нападне, где и како се коначи. Као што је крмар био глава кириџијска, тако је и калауз управљао коњима, јашући испред и уздајући у познавање путева, ханова и појишта. Из Ужица, караван је до Београда путовао шест, до Крагујевца четири дана. Долазак кириџија – у опанцима од нештављене коже, с доколеницама, великим црвеним шаловима око врта и шубаром на глави – објављиван је у одредиштима звонима и виком.
– Картографи су још почетком 19. века уписивали време за нека растојања. Тако се колском запрегом од Чачка до Крагујевца (данас 60 километара) стизало за 11 сати, Пожеге за шест, Сјенице преко Драгачева за 18. Од Чачка до Карановца, данашњег Краљева, требало је седам сати. Из Дубровника до Београда, преко Босне, путовало се од десет до дванаест дана, до Цариграда 25.
Од средине 19. века волујска и коњска запрега полако су преузимале товаре са самара брдских коња, кола замењују караване, а рабаџије долазе на место кириџија. Путовало се у групи, ради испомоћи и одбране од разбојника, колима дрвеним без иједне гвоздене чивије. На месту каснијег металног ексера био је убоден претеча, дрвени пишљак. Снажни волови, о дешњаку меденица. О јарму костретна торба с погачом, луком и сланином. Овчји сир у чанку – застругу, чутурица с ракијом у бисагама, за пасом дуванкеса.
Око 1910. пробијени су путеви Овчарско-кабларском клисуром и кроз Караулу на Јелици, где су дотад били само шумски просеци, па су отад Драгачевци трговали брже и лакше.
– Рабаџилук је ишчезао седамдесетих прошлог века, а по селима које су имала десетине волујских запрега, не постоји више ниједна. Једино је у Дучаловићима остао пар волова. Нестале су и рабаџије, по закону свима писане пролазности, а остали само написи на крајпуташима, сећања, песме рабаџијске и у њима чежња за друмовима – вели Јовиша Славковић.
Извор: Политика, Г. Оташевић
