На овој деоници која је дугачка 40 километара, а чија је градња почела пре више од три године, према документацији до које је дошао Инсајдер.нет, ради више од 100 фирми.
Главни извођач на деоници Љиг-Прељина је азербејџанска фирма Азвирт. Међутим, поред те фирме на изградњи ове деонице ангажована су три подизвођача, који су ангажовали своје подизвођаче, кооперанте, добављаче и транспортере, као и фирме за изнајмљивање радне снаге и механизације.
Финансирање ове деонице обезбеђено је још 2012. од азербејџанског кредита у износу од 308 милиона евра.
И поред тога што је на изградњи деонице од тек 40 километара ангажовано око 100 фирми, рок је пробијен.
Као кривци су означени поједини подизвођачи задужени за изградњу тунела. Министарство саобраћаја и инфраструктуре најавило је да је нови рок крај грађевинске сезоне а то би могло бити за 40 дана. То Министарство формирало је у међувремену и радну групу која би требало да утврди због чега је и како дошло до пробијања рока, а најављене су и ригорозније контроле подизвођача, уз констатацију да ће убудуће сви морати да испуне критеријуме.
Поставља се питање да ли је уопште било неопходно на само 40 километара ангажовати чак сто различитих фирми.
Подизвођачи подизвођача
Према истраживању Инсајдера, главни подизвођачи на овој деоници су Планум у којем највећи власнички удео има кипарска фирма, Енергопројект нискоградња у којем је највећи власник Држава Србија и азербејџански АГТ Београд. Ове фирме су затим ангажовале своје подизвођаче – Планум има 4 своја подизвођача и 14 коопераната, добављача транспортера и фирми од којих изнајмљују радну снагу, Енергопројект нема подизвођаче али ангажује 10 фирми на различитим пословима, док АГТ има чак 15 подизвођача и око 40 других фирми које ангажује на различитим пословима као добављаче, транспортере и слично.
Једна од фирма коју АГТ као добављача и транспортера ангажује на деоници Љиг- Прељина је фирма Гранит пешчар из Љига, чији су највећи појединачни власници фирме Инкоп из Ћуприје и Нуклеус из Лазаревца. Пре годину дана Бирн је пре годину дана открио да је прави власник Инкопа, преко своје сестре, заправо Звонко Веселиновић. Фирма Нуклеус је у власништву Владимира Јевтића, који је као кадар Нове Србије био локални функционер у Лазаравецу.
Од Чумета, преко Ђурашковића до Звонка Веселиновића
Послови изградње и одржавања путева увек су били уносан посао који финасира држава из буџета или кроз кредите. Велики зарада је разлог за увођење више десетина подизвођача. Према истраживању Инсајдера то додатно компликује контролу и завршетак радова, због чега се увек пробијају рокова.
Можда је највише пажње у јавности изазвала информација да је у путарску индустрију 2001. ушао некадашњи вођа сурчинског клана а касније сведок сарадник и у процесу за убиство премијера Србије, Љубиша Буха Чуме.
Нибенс група Мила Ђурашковић је све до хапшења 2011. важила практично једно од монополиста у овом послу, у којем су му се у једном тренутку придружили Мирослав и Марко Мишковић. Иако су ухапшени због злоупотреба са путарским предузећима, према првостепеној пресуди доказан је само део оптужнице за утају пореза, а у случају Ђурашковића и за малверзације у крушевачком ФАМ-у. Према истраживању Инсајдера објављеном 2011, Ђурашковић преко Нибенса и своје Схер корпорације донирао око миллион и по динара СПС-у за кампању 2007.
Хапшење Ђурашковића оставило је велики простор за нове актере у овом послу.
Последњих година као важан фактор помиње се Звонко Веселиновић, иако је обим његових послова тешко доказати јер се фирме не воде на њега.
Наиме, фирма Инкоп је у власништву сестре Звонка Веселиновића, а како је Бирн открио пре годину дана, ту фирму је Енергопројект ангажовао на била ангажована и на деоници Коридора 11 Љиг- Прељина.
Звонка Веселиновића јавност упознаје још 2011, када су локални Срби одбијали да уклоне барикаде. Из КФОР-а је тада саопштено да су Звонко Веселиновић и његов брат идентификовани као организатори и лидери насиља над војницима КФОР-а на северу Косова.
Док су га представници власти представљали као хероја одбране граница и великог патриоту, Веселиновићеве машине, багери и камиони прокопавали су алтернативне путеве на административној граници с Косовом. Ови путеви су, како је објавио Инсајдер 2012, уствари били путеви шверца.
Веселиновић је ухапшен у децембру 2011. због сумње у незаконито преузимање 32 камиона компаније Хипо лизинг. Годину дана касније пуштен је да се брани са слободе. Износећи своју одбрану, рекао да му је цео процес политички монтиран јер је одбио налог представника српских власти да повуче барикаде. У марту ове године Апелациони суд правоснажно га је ослободио оптужби, а одштету због притвора није тражио уз објашњење његових адвоката да се променила политичка клима.
Његов партнер на деоницама Коридора 11 је фирма Нуклеус Владимира Јевтића. Фирма Нуклеус је, према према истраживању објављеном у серијалу Инсајдера о пословању Рударског басена Колубара, била на списку директних купаца угља из тог државног предузећа. Угаљ из басена Колубара годинама је продаван по цени нижој од тржишне, али с обзиром на то да никада није расписивана јавна понуда за продају, тај угаљ није могао да купи било ко.
Извор: Инсајдер