на Жуњском брду, где проведе годину од снега до снега.

„Имам 25 ари и све сам урадим сем брања, то морам да платим. Никад ми није боље родила у последњих десет година. Цена јесте лоша, али ми се опет исплати. Овде сам раније сејао кромпир, на ових 25 ари, па одустао. Сломиш се од рада, три пута је тежи за обраду од малине, и на крају треба га чувати од мраза, а продаја је ишла сваке године све теже. Малина је бања за рад у односу на њега. Сам је гајим, везујем, прскам, ђубрим. То ми дође као разонода, шта бих иначе радио као пензионер. Ваљало би да је скупља мало, али опет је заувар” - прича Радосав, опремљен берачким реквизитима.

Проблем је, вели, са берачима, тешко их наћи.
„Нити је лако њима, нити нама. Имаш разних газда који би да се ваде на њима, са друге стране сјати се овде свакаких, па не знаш кога у кућу да пустиш. Има и добрих људи. Кажу да је надница две до и по хиљаде. Ја бих им дао и три само ако су вредни и часни. Имају код мене где да коначе, има шта да се једе, беремо и све иде лепо” - прича он.
Иначе Радосав има супругу, жали се да је прилично болесна па не долази из Ивањице, или ретко. Динар који заради подели ћеркама, стигли су и унуци. Остане и за кућу, само да не буде мраза ко лане.

ГЗС