нападају и оних који је бране, могло би се закључити да је докторка Дарија Кисић Тепавчевић међу темама број 1 ових дана у Србији.

- Толико тога се сада преувеличава. Да ли је чиста коса заиста таква реткост да би о томе требало да причамо данима? Стварно мислим да су приче о нечијем изгледу предимензиониране. Волела бих да кажем како редовно идем у теретану и вежбам, али сам од оних жена које сваког понедељка то планирају. Овог и још неколико следећих, дефинитивно, нећу почети - изјавила је Дарија Кисић Тепавчевић за Индекс.рс.

Поред лепоте која брзо упада у очи, још једна од тема везаних за живот ове научнице било је и њено одрастање током рата у Босни. Како је навела, Дарији је то најтежа животна успомена.

- Иако сам рођена у Сарајеву, ја сам Херцеговка - сто одсто. Тата Богдан потиче из места Баљци, крај Билеће. Родитељи су му преминули кад је био млад. Деда се звао Милан. Мајка Весна рођена је у Сарајеву, али њени Пашићи су из Херцеговини - почела је своју животну причу Дарија која има и три године млађег брата Бојана, који је завршио Електротенхички факултет и супруг је министарке правде Неле Кубуровић.

- У другом полугодишту другог разреда гимназије сам напустила родни град. Брат и ја отишли смо у Билећу, код очевих, а он и мајка су остали у Сарајеву. Нисмо их видели две године. Често се данима нисмо ни чули - присетила се тешких дана Кисић Тепавчевић.

- После ратних година дошли смо у Београд. Овде смо се скућили, као многе друге особе избегле из бивших југословенских република. Кад су нас једном питали зашто нисмо отишли у иностранство, мој отац је рекао: Једино се овај комад неба на свету зове Србија. А ми смо Срби. Те његове речи заувек су се урезале у моје сећање - емотивно је навела докторка која тврди да је имала срећно детињство, иако је због своје радозналости често правила ситне несташлуке.

Родитељи су ме добили док су били на факултету. Не знам које су тајне методе васпитавања примењивали, па смо брат и ја били добра деца. Да знам, применила бих исто на своју ћерку. Мислим да је суштина у томе што нам нису постављали правила, нису нас муштрали ни кажњавали, већ су нам давали привидну слободу да можемо све што хоћемо. С тим што смо и ми одлично знали где су границе - рекла је Дарија.

„Шишали су ме на кратко“

Докторка је истакла да јој је бујна и прелепа коса још од малих ногу правила проблеме.

- Мајка и отац нису знали шта ће с толиком косом, па им је једино решење било да ме редовно шишају на кратко. Све док сама нисам почела да одржавам фризуру. Тако да не могу да се похвалим увојцима и кикама из тог животног периода, самим тим ни да ме је неки дечак чупкао како би ми ставио до знања да му се свиђам - рекла је докторка.

- Радохоличар сам. Волим у свему да пронађем оно што је добро. То, некада, није добро по мене, али се никада не научим памети. Увек се трудим да у свему што радим нађем нешто лепо.Чак и ако нам живот да потпуно празну чашу, мој став је – хајде да урадимо све што је до нас како бисмо је напунили - каже докторка Дарија.

Воли да чита Мешу Селимовића, Иву Андрића и Мому Капора и додаје да последњих година све мање има времена за белетристику. Кафу не пије, избегава и разне воћкасте, „црвене“ чајеве, али јој после напорног дана пријају зелени и од вреска.

И пре пандемије вируса корона често је гостовала на домаћим телевизијама, али никад пре гледаоци је нису овако пажљиво слушали и гледали. А то што је у свакој прилици дотерана, како би, ваљда, свака жена и требало да изгледа кад се појављује пред камерама, постало је њен ’велики грех’. Можда и већи од лапсуса о датуму кад је забележен први случај ЦОВИДА19 код нас.

Осим у науци, одлично се сналази и у кухињи и често кува.

- Волим раштан са сувим месом, али га не спремам ја, јер мој тата је прави мајстор за то чувено херцеговачко јело.

Најпоноснија је на своју ћерку.

-Трудим се да сваки слободан тренутак проведем са њом. Мада, пошто је сад у пубертету, понекад морам да је ’јурим’ како бисмо биле заједно – закључила је Дарија.

ГЗС/ Indeks.rs/Stori, Новости