Домаћичке школе први пут на изложби: ,,Мужићу зашто те нема“ 



 

Домаћичке школе први пут на изложби: ,,Мужићу зашто те нема“
19.07.2020 09:34 | 1 коментар(а)



Краљево - У организацији ,,Музеја слатка - Куће Цветића“ и Народног музеја у Краљеву тема домаћичких школа
Фото: ГЗС/ Миланко Даниловић

у Србији  је први пут интерпетирана у форми изложбе под занимљивим и провокативним називом : ,,Мужићу зашто те нема“. Ауторкa изложбе, др уметности и медија и глумица Лидија Цветић Вучковић и њене сараднице Тијана Шибалић и Марина Лукић Цветић, на студиозан и инспиративан начин откривају зашто су и где настајале домаћичке школе, како су изгледале и какво знање су пружале женама, како су први пут помириле књигу и варјачу,бар кад је Србија у питању и , најзад, какав су допринос оставиле целокупном друштву.

Домаћичке школе у Србији настале су као део европског историјског процеса женске еманципације, који се интезивно одвијао крајем XIX века. Србија се након ослобађања од Турака убрзано прикључила токовима модернизације на многим пољима, али је питање женског образовања остало табу. Процес отварања домаћичких школа, иако прекидан у више наврата, донео је важне промене и на том плану.

 

Марина Лукић Цветић, једна од ауторки изложбе „Мужићу зашто те нема”

Према речима историчарке уметности Марине Лукић Цветић, једне од ауторки изложбе,иницијативу за отварање прве домаћичке школе покренуло је Друштво за чување народног здравља, активно од 1902.године, када је затражило могућност за просветитељски рад.Оно је 1906.године основало Школу за сеоске домаћице у Кнежевцу код Београда,као и Варварину. После Првог светског рата оснивање школа за домаћице прелази у државне руке и од тада долази до њихове снажне експанзије и афирмације. Од 17.септембра 1920. године, када је уредбом званично регулисан њихов рад, домаћичке школе су осниване у изузетном броју и готово да није било места  до којег није стигла ,,образована варјача“.

,,Ратници који су преживели Први светски рат враћали су се на своја имања, својим кућама и породицама . Затицали су уништена домаћинства и требало обновити све и поновио рађати децу. Вратили су и у лошем здравственом стању а ракија, као утеха, није могла да има да снагу.Требала им је  добра кухиња да их подигне. Тај посао су само жене могле да правилно и одговорно изнесу.Зато су се и оснивале домаћичке школе где су жене могле да уче како да кувају, плету, поспремају куће,хране живину, везу,плету, подижу децу...

У граду је требало и нешто друго те се учила  и етикеција, припрема колача, делиција, послуживање, скидање мустри из журнала. На тај начин мирила се књига и варјача, како тада, тако и сада“, казује Марина Лукић Цветић.

 

Она каже да су квалитети које су неговале домаћичке школе у готово сваком граду и већем селу широм Србије били: хуманост, економичност, ментално, физичко и духовно здравље народа( за које се веровало да почива на жени), ослобађање од сујеверја, празноверја, заблуда и конзервативног погледа на свет. Као посебан квалитет истиче се да је у овим установама владао домаћински ред, јер је та одлика , која све обједињује, била довољна гаранција родитељима и читавој заједници. Сматрало се да су од успеха у њима зависиле породична срећа и благодет човечанства.

,,Жене са завршеним једногодишњим домаћичким школама или само тромесечним курсевима биле су јако пожељне удаваче. Оне које су се представљале у јавности својим умећем, од прављења резанаца до ручних радова и удавале су се без дуката препоручујући се младожењама својим другим квалитетима. Умећем кувања, мешења, везом, баштованством, уређењем куће и многим другим вештинама наученим у домаћичким школама, жене су се наметале као  суверене владарке породичног дома.Уосталом, основни разлог формирања домаћичких образовних програма била је боља припрема младих жена за брак“, истиче Марина.

Изложба у Народном музеју у Краљеву , симболично посвећена ,,образованој варјачи“, родила се током оснивања ,,Музеја слатка“ у граду на Ибру. У колекцијама сачуваним у Кући Цветића у Краљеву, као и оним дарованим новонасталом музеју, појављује се велики број ручних радова, покућства, фотографија и школских свезака за занимљивим упуствима за домаћице. Све ове разнородне предмете повезује један заједнички именилац-домаћичке школе у Србији који и даје поуздан и аутентичан одговор како су се некада калиле газдарице са сертификатом.

               

ГЗС/Миланко Даниловић

 

 





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Iyloyba Muyicu yasto mi te nema Kralevo

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (1)

  • Марина Лукић Цветић      | 20.Jul 2020.10:44 h

    Драги Миланко, очигледно је да си био инспирисан изложбом, која буди давна сећања на доба детињства, када нисмо знали шта су домаћичке школе, а сви смо одрастали на њиховим благодетима. Тада је време спорије пролазило, родитељи су васпитавали правилно своју децу, а бабе и деде су их мазили до миле воље. Одрасли смо у штирканој постељини, у "колекцијама" чипки, штрикераја, ћилима и веза. Текст је врло прецизан и топао јер смо и сами осетили благодети те дивне, здраве и мирисне кухиње. Уверена сам да ће овај Лидијин дар граду Краљеву имати своју заслужену публику иако је доба короне. Изложба под маскама, зашто да не!



  •  



















     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 90.917.656 посета
    Тренутно на сајту: 85 посетилац(a)